Човјек који је дужан да ти да посао, за остало ћемо се договорити.

Створење које у својим запосленима не види људска бића. Сматра да могу да раде 20 сати дневно, да им сан није потребан, плата поготово, а о здравственом осигурању и сличним ситницама да и не говоримо.

Кроз векове робовласник, један од алфа јединки чопора мутне воде, а данас, након свих жртава, револуција и борбе за људска права, људи су се на глобалном нивоу изборили да се она горка реч исправи у послодавац. И то није крај, слобода робова се проширила на то да сваки роб може изабрати сам који ће аутомобил купити да би њиме одлазио на посао, чак може изабрати где ће обавити технички преглед и коме ће дати практично за мање од сат времена посла барем десет посто својих примања, или којим ће превозом отићи на место где му се свакодневно одузима по цирка 8 сати живота, не рачунајући превоз до тамо. Може сам изабрати у којој ће банци отворити рачун и која ће му банка месечно практично низашта узимати по просечно 300 кинти. Али хеј, шта су 300 кинти наспрам пореза и рачуна које роб плаћа јер су то гладна уста система који сваким даном расте, и треба му хранљивих материја за развој лажног сјаја, а заједно са њим расте и апетит. Али сав бунт овде пада у воду, јер, људима је лепо, јебеш уши и образе док на гузици има коже, а кад стигну проблеми до гузице можда ће бити касно. А иначе, наивно, лепо и мртвачки, као да нема живота пре смрти, мирно ће се живети док не пукне балон илузије живота на глобалном нивоу, пашће лажни сјај и откриће се трула цигла на зиду модерног система.

Osoba koja se školovala samo zato da ne bi ništa radila, već da bi drugima uvaljivala posao koji inače sama ne bi nikad obavljala.