Postarov najbolji drug

Vidjao sam tog cicicu ispred lokalne prodavnice, sedeo je uvek u drustvu postara i ispijao pivo. Uvek samo jedno. Polako, natenane, onako kako stariji ljudi to znaju, sa uzivanjem i merakom. Iskusno, ne dozvoljavajuci mu da se ugreje ali ne naiskap. Pogleda malo zanesenog i praznog. Postari su se menjali a on kao da to nije primecivao, uvek bi odvojio pola sata dnevno da postara casti pivom. Kad bi ispio pivo, ustao bi, pogledao u nebo i rekao "odoh za poslom".
I onda sam cuo pricu.
Pre ko zna koliko godina Postarov najbolji drug je bio mlad. I lep i visok, iz ugledne kuce, radan i vredan, domacin, prilika. U selu i u okolnim selima je bilo dosta udavaca ali on je mislio da je za njega devojka iz grada.
U to vreme telefon jos nije stigao u selo i on je toj devojci pisao. Svakog dana.
Svakog dana je i ona njemu odgovarala, po jedno pismo. Svakog dana je postar njega nalazio,zviznu bi kroz prste, mahnuo i doviknuo "ajde da bacis pivo, stigla posta". On bi preskocio tarabu, nakrivio sajkacu, nabacio osmeh i zagrlio postara kao brata najrodjenijeg. Uzeo bi pismo kvrgavim, radenickim rukama i obojica bi se zaputili do zadruge. Tad bi ispijao pivo nabrzinu, kao na iglama, uporno dodirujuci kovertu iz dzepa, kao u nekom strahu da je ne izgubi. Onda bi odlazio ispod kruske, u hlad, otvarao pismo i citao ga, ponekad i po pola sata. Ne daj Boze da mu se neko u tom trenutku priblizi. I tako mesecima.
Resio da se zeni. Napisao pismo u kome je devojku obavestio da ce doci sa roditeljima, kako i dolikuje, samo da ona kaze kog dana.
Nije mu odgovorila. Ni sutradan, ni prekosutra. Ipak je postara pocatio pivom, nije on kriv sto ovi iz varosi ne rade svoj posao.
Opet je napisao isto pismo, samo je dodao da se nada da nije bolesna ili tako nesto.
Opet mu nije odgovorila. Opet je postara pocastio pivom.
I dalje casti postara pivom i ceka odgovor, iako se devojka iz grada odavno udala za nekog kog su njeni hteli.