Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.

Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.

Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.

Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.

Silovanje.
Ima logike u tvrdnji nekih psihoanalitičara da će ljudi (pomoć) pre da pristignu na mesto sa kog se čulo ovo iz naslova nego ako neka mučenica vrišti ''silovanje!''

Zgodna prilika da se pojavi ministar policije, ministar zdravlja, gradonačelnik Beograda, šef štaba za krizne situacije, zamenik direktora bolnice, direktor hitne pomoći...i da svako od njih da komentar ("vidno uzbuđen").
Svi su zaključili da smo IMALI sreće.
Pa valjda su vatrogasci predvideli i reagovali na sve potencijalne rizike.
Ovako, ispade da se vatra SREĆOM SAMA UGASLILA.
Povređeno dvoje-troje vatrogasaca, ali verovatno svojom nepažnjom (približili se vatri, šta li)

Požar je lik koji se lako pali na neku priču, teško hladi, glava mu tokom nekog diskutovanja pocrveni, kao da oće da nekog da bije. Jednostavno, voli da se svađa i bude u pravu, ali u nedostatku argumenata lako plane i pokušava da hvata na dranje

Место на којем се се води расправа између две паљевине.

Zajebana stvar, s aforističke tačke gledišta.