Pojava koja dominira kod ljudi sklonih verbalnom izrabljivanju jednog kruga, iz brojnih dela, izdvojenih misli, koji ne predstavljaju ništa drugo do misliočev instrument za približavanje biti priče. Takvi retko da su pročitali i Nušićeve hajduke, uvek u nekom kutu imaju ključ koji otvara prečicu do riznice blaženog li znanja, knjigu u kojoj su pohranjeni brojni citati što poznatih, što nepoznatih mislioca od starog Egipta do filzofije dvadesetog veka. Uskoci, koji pokušavaju da se dočepaju praznine nastale u pauzi vašeg izlaganja, ubacujući svoje zrno mudrosti i ne preterano mareći da li je njihov iskaz koherentan celokupnoj priči. Oni su rekli. Na nama je da se oduševimo.
Neretko, autoriteti raznoraznih pisaca, ili imena koja neki predstavljaju kao simbole misli, dovode do toga da jedna izjava, ma koliko nebulozna, alogična, bez imalo simboličnog značenja bila, stavljanjem imena znamenitog Petra Petrovića KakoNisiČuoZaNjega na kraju rečenice u stilu "Što bi rek'o.." postaje pravo klupko dokučene suštine čiji se sadržaj ne sme osporavati.
Ona: Ne znam da li je u redu, tek smo se upoznali.
On: (proždire pogledom plavušu koja se svlači): Pa kad sam se već skinuo, hajmo. Kocka je bačena, što bi rek'o Cezar.
Ona: Pa ne znam, mislim da...
On: Mislim dakle postojim, što bi rek'o Dekart, što znači da postojiš samo za mene.
Ona: Pa ne znam rekoh...
On: Moraš da znaš, jer isto je biti i znati, što kaže Parmenid elejski. U al' su mi žute gaće (tiho izlanuće)
Ona: (zgrožena)
On: ...Što bi se duhovito izrazio Platon posle veće nužde.
dugacko ti ovo