Prava ljubav

Otkako pamti za sebe, život mu je zadavao udarce. Od zla oca alkoholičara i još gore majke nije mogao da živi niti je znao kako je to imati porodicu. Doduše, rano je bez oboje i ostao. Ali nije dozvoljavao da ga to slomi niti obori na dno. Naprotiv. Uvek se borio da se uzdigne. Ponekad bi pokleknuo, ali nikada pao. Završio je škole, nekako našao i posao i krenuo sa pokušajima da živi. Bilo mu je teško, ali na težak život je i navikao.
Onda je upoznao nju i sve je nekako bilo lepše. Venčali su se, krenuli da se polako kuće. Polako jer nije bilo posla za nju, a teško je sa jednom platom. Posao državni, nema šanse da napreduje, ali redovna plata, malo iznad proseka pa se gura. Nekako, ipak, ide. Nije dozvoljavao da ona pomisli kako je on ne primećuje ili, ne daj Bože, ne voli. Bila je centar njegovog sveta, porodica za kojom je celog života patio. Umalo se i on razboleo kada je čuo da je bolesna i da joj je hitno potrebna operacija. Doktor je tražio poveću sumu kako bi „ubrzao“ datum operacije. Naravno da razmišljanja nije bilo oko toga da li da iskešira lovu iako je znao da će krvavo to vratiti. I prođe sve dobro, bitno samo da je ona OK.
Tada su živeli još teže zbog tih pustih para. Nije ga bilo briga, navikao je da teško živi. Odrekao se skoro svega kako bi ona imala. Nije tako loša ni ona jakna koju je pre neke tri godine sebi kupio kod Kineza, nije toliko odrpana, njoj će nešto kupiti umesto sebi. Jebeš i obuću, sve su to krpe koje mu ništa ne znače. Batali i kuću i stvari u njoj, to su samo zidovi.
Polako, ona se nekako udaljavala od njega. Po dolasku sa posla bi ga dočekala drekom i uvredama umesto „Dobar dan“ i poljupca kao ranije. Žali se da je ne razume, da imaju različita interesovanja, ne može da shvati kako on može sebi da dopusti da ide u narod tako očajno obučen, da samo kuka kako nema para... I onda je rešila da su previše različiti i da mora da ode. Upitao ju je zašto, da li je prema njoj loš i ima li to slučajno veze sa njenim maratonskim četovima na fejsbuku koje gasi kad on uđe u sobu. Odgovorila mu je kako je on paranoik, drekom i galamom, uvredama. A mogla je prosto da kaže „da“. Seća se on i kada je otišao do nje da proba da je poslednji put urazumi kako ga je panično dočekala galamom i psovkama pokušavajući da ga otera kao psa. Tada je došla u sobu njena sestra da je smiri, stala između njih i njoj okrenuta rekla „Da li je u redu tako da gaziš čoveka zbog nove odeće, obuće, nakita? Vredi li?“. A seća se i skupocenog auta koji je stao ispred kuće pre nego li je on sam stigao da zamakne za ugao. Posle toliko godina, ekspresno se razvela i, naravno, alimentaciju je uzela.
Ovog puta, život mu je zadao težak udarac zbog koga je pao na oba kolena i dugo bauljao.
Vratio se samotnjačkom životu. Iznajmio je neku udžericu jer za bolje nije imao. Trpeo je kao pas, ali to je samo bio povratak na staro. Povremeno bi svratio na pivce pred prodavnicu i zezao se sa Ratkom alkosom i drugom ekipom, imao je i vremena za pecanje. Boravak pored vode ga smiruje. Kod kuće mu se i ne sedi, nije nikada bio preterano uredan. I tako su prošle dve godine. A malo se i sam izmenio; mršaviji je, sa kojom sedom u kosi više i sa većom tugom u očima.
Žena nije bilo u njegovom životu. Nije da nije imao prilike. Znao je sve te fore i cake, kako da ih uvuče u razgovor, šta kad da kaže... Ali nešto bi ga uvek sprečilo da to i izgovori i puštao bi ih da odu. Klinci u kraju su ga obožavali jer ih je učio prvim koracima u ljubavi, rešavao im rasprave sa devojkama... Ali ostao je sam. Sa njom nije imao nikakav kontakt, nisu razmenili ni reč u bilo kom obliku. Nisu ni prijatelji na fejsbuku, mada joj povremeno klikne na profil, ne znajući ni sam zašto jer po prirodi nije mazohista. Viđao bi je tu u novoj lepoj odeći, skupocenim cipelicama, nakitom... Njega jedva da je primećivao, nije mu se dopadao izraz lica i pogled tog lika. Ali ipak mu je bilo drago što na njenim usnama ponovo vidi onaj divni osmeh koji ga je svojevremeno očarao. Ipak nisu težili istim vrednostima u životu, a šta će, na silu ne možeš nikoga da zadržiš.
Vremenom je primetio da joj taj osmeh nestaje. Zamenile su ga slike nadrndane žene, pa slike nje sa pojačanom šminkom i širokim tamnim naočarama čak i u zatvorenoj prostoriji što sebi ona nikad nije dozvoljavala. Setio se reči jednog svog prijatelja koji mu je tada tešeći ga rekao: "Neka im. Najgora kazna koju možeš njima takvima da prirediš je da ih prepustiš jedno drugome". A pre izvesnog vremena je primetio i da je status veze promenila u "razvedena". Slegao je samo ramenima i uzeo pribor da ode do reke. Dani teku, kao što je i navikao.