Verovanje da predat prazan papir ipak može doneti prelaznu ocenu!
Ili sujeverje je uzidani stereotip u našem narodu, da određeni događaj ili objekat može doneti sreću, tj. u češćem slučaju, nesreću.
Svako od nas se bar jednom ponadao sreći kada je pronašao detelinu s' četiri lista ili potkovicu na putu, kada mu se vrabac u letu pokenjao na glavu, ili kada nam je keva prosula čašu vode iza leđa pred neki put. Da bi zaštitio "svu prikupljenu sreću", narod oko vrata kači zečije šapice i kandže od sove, ili najprostije - triput kucne u drvo.
Iracionalni strah u narodu izaziva dan k'o i svaki drugi - petak 13.-ti, ili crna mačka koja nam preseca put. "Magija" se uklanja tako što se vratiš tri koraka unazad, ili triput pljuneš "pi pi pi". Sedam godina nesreće nas čeka ukoliko razbijemo ogledalo, a deca su naučila da će ostati mala ako ih preskočimo, a ne vratimo se nazad.
Sa napretkom civilizacije, i svest ljudi je porasla na malo viši nivo, pa danas mnogi na ova praznoverja gledaju baš tako i gledaju - kao na praznoverja.
Ipak, sa napretkom svesti napredovalo je i praznoverje: svakodnevno ga gledamo i slušamo u medijima od strane neobrazovanih političara, voditelja, TV medijuma, tajkuna...
Svi oni pripovedaju praznoverja, u koje je još opasnije verovati od ovih prevaziđenih...
Sreća pa je lako prepoznati kada političar laže:
- Samo pažljivo posmatrati u usne... Ako se mrdaju i pritom čuju reči, znači to je to...
Kada veruješ da će on ili ona ipak nazvati, ako
sediš i danima čekaš u hodniku pored telefona.
Ili, u lakšoj formi, verovanje da će te sedam
godina pratiti nesreća, ako razbiješ ogledalo.
Kad ti baba ide po kući i kuca u sve što sadrži drvo, uz pratnju jauka: " Pu, pu, daleko bilo". Kad ti brani da uđeš u sobu sa jednom patikom, pevas dok jedes, da tučeš mlađu sestu na Tucindan, da izgovaraš reči kao sto su: zadnji, pogrebna kola, smrt (u bilo kom kontekstu)...
