Prebaciti

Izvini da te pitam, znam da te tema osetljiva... Šta se to dogodilo između tebe i Vanje? Postao si čovek utvara, mračan, ljudi se sklanjaju od tebe kad te vide. Udaljio si se od svih, i mene, zatvorio u svoj turobni svet. Ja nisam znao da li da ti priđem i da ti pomognem nekako, ili da ti te pustim da to sam preboliš kao ranjen vuk. Ipak, držao sam se po strani, ali uvek sam imao oko na tebi. Bili ste tri godine u vezi, iako mi nikad nisi pričao, znam dobro da si planirao svadbu, prodao si onaj motor da isfinansiraš venčanje, a voleo si ga više nego i oca i majku i tri kolena familije. I puče veza... I ti i ja znamo da kruže neke priče da se udaje za nekog Stanka iz Vijene. Znam da ne bi trebalo da pitam, ali... Jesi dobro?

Nego, ajmo još po jednu ljutu, prazne su nam čaše. Može? Ej, stiko kad ispeče žestinu, reže. Reže. Hm... Šta da ti kažem.... super sam. Sve sam čuo, i ne želim ništa loše o njoj reći, ipak sam tu ženu voleo. Ali, vidiš, ni ova čašica žestine nije lepa, nije. Ali opet je ljudi piju, i ne mogu bez nje. Tako je to, kume, i sa ženama. Ima nešto lepo u tom bolu. Da objasnim to, ne mogu, daleko je to od razuma. (period tišine... oboren pogled, pa stisnutim zubima):... Možda joj dođem na venčanje... Ruzmarin na košulji, dve kašikare u rukama. Izvučeni osigurači. Naručena pesma od Šabana "Na njenom venčanju". Kad dođe refren samo raširim ruke i zapevam: "U gomili bučnoj stajala je nema pokrivena velom tad već tuđa ženaaaaaaa... " Jedna suza u oku. Poslednji pogled na najlepšu mladu. Jedan život.