Da je život autoput A3 Frankfurt-Keln, a ti baja sa vetrom u kosi i mečkom čiji broj konja prevazilazi tvoj IQ, boleo bi te zuluf što Mađarska nema more nego samo blatno jezero Balaton. Ali život je maćeha i kurva, nekad siv, a nekad žut i mnogo više liči na Ibarsku magistralu, a umesto štutgartske mečke sa punim kurcem konja ti imaš mongoloidnu mazgu sa dve polomljene noge. Obe desne, čisto da stvari budu još komplikovanije.
I ceo vek nešto improvizuješ, zaobilaziš govna i rupe po svom putu, obećavaju ti Koridor 10, a jedva dobiješ kikiriki za kljuse. Nekad, mada vrlo retko, pred tobom se ukaže ravan put, čistina, a u mazgi proradi adrenalin. Ako tada, jebiga, oklevaš i pametuješ, onda si prokleta budala koja boljem ne može da se nada niti bolje zaslužuje.
Ako vidiš prazan gol, šutneš loptu, a ne pitaš gde je golman. Ako ti pičoka raširi noge, ne nudiš je kafom i ne tražiš CD debelog Berija Vajta, nego krajišnički odlučno penetriraš u njeno međunožje. Zakucavaš nerotkinju dok traje, jer neće trajati večno, umoriće se mazga, a tvoj ravni put će blokirati štrajkači iz čačanske „Slobode“ jer im ne daju regres, pizda im materina da im pizda materina.
Ako ga zalilaš kad ti se naguzi, možda i preveslaš Ibarsku.
Odjeb u najavi osobe sa kojom smo do tog trenutka bili u vezi, šemi, kombinaciji…
Profinjen način da istoj saopštimo da dižemo sidro i da oslobođeni monotonije i sivila, krećemo u nove radne pobede.
