Konj Aleksandra Velikog nakon što svrši po zamamnoj ždrijebici.
- Zašto onaj vojnik ne ide na konja? Kao da se gnuša?
- (rz, rz) Svršio sam po njoj cijeloj, šefe.
- Bukakefalu, ovaj Bukefalu, sljedeći put unutar nje. Netko je mora jahati nakon tebe. Sad ću zbog tebe morati prerezati Gordijski čvor jer neću imati vremena za razmišljati.
- (rz, rz)
- Čuo sam to. To napravi i ostat ćeš bez njih, momče.
- (rz, rz)
- Drago mi je što smo se razumjeli.
Ono što naši organi za varenje očekuju nakon višečasovnog verglanja u prazno. U jeku pobune i bitke za opstanak, samo ih jedno može umiriti - hrana.
tanko crevo: E, brate, kakav ti je učinak za danas?
želudac: Pola jabuke, 3 ovsene pahuljice i 2 gutljaja ceđene pomorandže. Tuga...
tc: A neko rebarce, pečenjce? Sarmica? Da nije post?
želudac: Ma, dijeta neka šugava, ubi me kiselina... Umislila gospođica da je debela, a može rebrom oko da izbije!
tc: Joj, bedak... A ti, debeli, kako ide?
debelo crevo: Ma, smorio sam se k'o plovak, ništa već 2 dana, mrka kapa...
tc: Auuu, zadnje vreme došlo... 'Ajmo, momci, krčite, zavijajte na sav glas! A ti, lutko, ubaci nešto u taj kljun, neće onaj tvoj drvoseča da legne sa pritkom u krevet! Nemoj da se sad vežem u čvor, ščula?!
Pokušavaš reći svijetu ko si na milon različitih načina. Neki su suptilni, drugi opet ne. Ali je svejedno: ovaj svijet te je već svezao. Kada si rođen stavili su te u malu kutiju,i stavili su naljepnicu, etiketu, na nju. Tako su mogli držati stvari organizovanim, a da ne moraju razmišljati o tome šta je unutra. S vremenom naučiš kako da se uklopiš, kako da upakuješ svoj identitet u raznim kombinacijama sve dok se ne osjećatiš kao da negdje pripadaš, da pripadaš negdje gdje možeš nositi svoju etiketu s ponosom.
Ali, postoji dio tebe koji nikada nije pronašao dom, dio koji je odskakao od svih kategorija koje su se činile ispravne. Baciš pogled na druge ljude, pokušavajući procijeniti koliko labavo se oni uklapaju u svoje vlastite živote, osjećajući čvor zbunjenosti skriven ispod oznake sa imenom. I shvatiš da smo svi samo stranci, stranci koji pretpostavljaju već znaju ono šta drugi će reći, kao da jedino preostalo da se priča o jeste ko pripada u koju kategoriju, a koje etikete su uvredljive i neprikladne.
Ponkad se zapitaš da li se te "kutije" raspadaju. Pomisliš da bi trebali pisati naše identitete jednostavno rukom, da govorimo za sebe našim vlastitim riječima,
uzimajući naše šanse u otvorenom svijetu i upoznati se s drugima takvi kavi jesmo,
pitajući ih: "Kako je to biti ti?"
-i biti dovoljno hrabari da priznamo da mi već ne znam odgovor na to pitanje.
Možda će značiti da smo napokon stigli, samo "raspakovali kutije" i konačno se osjećali kao kod kuće. A možda se i osvrneomo onda i zapitamo kako smo uspjeli živjeti u toj istoj kući tako dugo, a da nikad nismo zastali da se stvarno predstavimo.
Postoji teorija kako sve oči vremenom postanu takve. I ona da su urokljive oči simbol ljudi - reptila sa druge planete. Špijuni, jelte.
Ali, većina penzosa iz gradskog imaju natprirodnu moć suptilnog izvlačenja životne energije iz tebe. Ako ne uspeju, krenu sa bacanjem kletve jer im nisi pružio očekivano zadovoljstvo. Stiven King je napisao popularni roman po uzoru na srpske urokljivce - "to". Menjaju oblik, ali suština je ista - hrane se tvojim osećanjima.
(Penzioneri, shvatili smo šta radite).
Ulaziš u bus. Već pri ulasku te hvata osećaj neprijatnosti i panike. Okrećeš se oko sebe i shvataš da si bio u pravu - neko te posmatra. Penzioneri. Ponovo gledaju urokljivo povremeno škripeći pri pokretima. Pažljivo se okrećeš diskretno vezivajući čvor na gaćama. Kapljice znoja kvase ti lice i vrat. Pljuješ triput i pomeraš se s mesta na mesto kao retardiran. Promrmljaš "oče naš" na srpskom, anglosaksonskom i nemačkom ( za šta u trenutku misliš da je ipak nacistički govor sa jutjuba). Za svaki slučaj, kažeš sebi.
Old skul izraz za bajs.
Deda: E ajd' otidi do prodavnice po hleb, sinko.
Ja: Daj bre, koj' ti moj bre, 6 sati je ujutro, 'si normalan?
Deda: Ajde bre ustaj, lenštino jedna, baba je gladna, spavaš tu, a sunce odavno izašlo, ajde ajde, daće deda pare za pivo.
Ja: A'e daj kintu, i reci 'de ta prodavnica...
Deda: Ma samo dole niz ulicu pičiš, eno imaš onaj stari točak iza kuće da se brže vratiš.
Ja: A?
Deda: Ma sedi na biciklo i požuri, creva su mi se svezala u čvor.
Javno iznošenje najsurovijih istina žrtava o njihovim nadređenim praćeno zamagljenom slikom i podebljanim glasom, u nadi da će zlotvor završiti tamo gde mu je i mesto, a da identitet žrtve ne izađe na videlo.
Intervju
- Koliko godina ste njegov rob?
- Oko šest.
- Da li Vas je nekada fizički zlostavljao ili pretio da će Vas ubiti ukoliko ne uradite ono što Vam kaže?
- Naravno, ukoliko nešto uradim što mu nije po volji on me tuče mokrim konopcem vezanim u čvor, zbog njega mi je kriva kičma. Nadam se da će posle ovog intervjua ta spodoba završiti iza resetaka!
Redakcija
- Dobar dan, Vi ste juče intervjuisali onu prostitutku?
- Da, izvolite?
- Daćete mi njeno ime i prezime!
- Žao mi je gospodine, ali ne sme...
- :*čč*: Odma'!
- Dijana Stević, trideset godina, Dosit...
- Dosta! Znam ostalo!
Ding dong
- Ko je?
- Otvori vrata i spremi konopac!
Kašnjenje na sastanak može bit slučajnost ili stil života. Neki to rade zbog toga što su trapavi, a neki kašnjenjem šalju jasnu poruku o svojoj “posebnosti”. Iako neki smatraju da je “moderno” malo zakasniti, velika zakašnjenja govore o lenjosti, životne neuređenosti, neodgovornosti i nevaspitanju. Kako god bilo, onaj koji kasni mora da pruži bar neko umirujuće objašnjenje.
1-15 min.
Izvinjenje nije potrebno, pomenete “akademskih 15 min.” tako da svi ostali osete “auru akademskog zvanja” i dok lebde u prijatnim mislima potpuno zaborave na vas.
15-30 min.
Ako ima kiselo-nestrpljivih faca odgovrite facom “šta nije u redu ljudi?” i rečenicom: “Aha, mislili ste da sam vas zaboravio. E nisam, ko može VAS da zaboravi. Nije valjda da ste već počeli?”
30-45 min.
Teška artiljerija mora da radi. Ne čekate da vas nešto pitaju već vi počinjete sa pitanjima: “Kako su svi uspeli da stignu pored ovakve gužve? Šta sam zanimljivo propustio?” Oljagate gradsku i državnu vladu za nesređenost saobraćaja. Zahvalite se nebesima što ste ipak stigli i nadalje ćutite.
45-60 min.
Zahteva i fizičke pripreme. Raščupate kosu, pokvarite i razlabavite čvor od kravate, izvučete jedan okrajak košulje iz pantalona i “pobledite” ako možete. Objasnite panično, ali bez detalja, iznendanu bolest tetke i istovremeni kvar na automobilu. To bi trebalo da bude dovoljno.
Više od 60 min.
Ne morate ni da idete na sastanak. Verovatno se završio i bez vas.
Težnja u ispoljavanju seksualnog posedovanja određene ženske osobe koja se ogleda kroz polni odnos koji dekadu i po nakon samog čina ne bi zaboravila ni dronfulja što koristi pakistanski mak i propada kroz barsku stolicu, a kamoli čeljade koje još uvek misli da Deda Mraz zaista postoji. I ne samo da postoji, nego i silazi niz odžak, ostavlja dela Vaska Pope u paketiće ispod jelke i vraća se istim putem u stilu Makota Nagana.
Ona: Da pustim neku muziku, a?
On: Pusti.
...JA NE VOLIM ŽIVOT AL' ŽIVIM ZBOG TEBE...
Ona: 'Oćeš možda neki sokić? Imam samo frutelu.
On: Nemoj, molim te, prošli put kad sam je pio počeo da mi raste čvor na plećki. Da me nije baba Vidana lečila živovlakom, ko zna šta bi bilo. Nego...
Ona: Reci.
On: Razmišljao sam nešto.
Ona: Hihihi...
On: Dosta je bilo pornića u kojim zebra drka kurac i koluta očima u suprotnom smeru kazaljke na satu!
Ona: Seljaku! Mislila sam da si normalan dečko, a ti samo hoćeš da me rastaviš kao kvadrat binoma!
On: Ti na kvadrat, plus dvostruka ti puta ja, ojsaaaaaaaa...
Omiljena igra za ubijanje vremena penzionera kada se nalaze u većim grupama, a nemaju šah pri ruci. Mesto nastanka je čekaonica ispred ordinacije doktora opšte prakse, međutim, iz samo njima znanih razloga oni ovu disciplinu sele svuda gde se okupe u malo većem broju. Cilj igre je da budeš naj bolesniji, čak i ako nisi bolestan. Moguće je interpretirati svoje simptome na bilo koji način, i naravno doneti na uvid: krvnu sliku, urinokulturu, EKG, redngenske snimke svih kostiju, očevu krštenicu, poslednji ček od penzije... Igra se u glavnom u prepodnevnoj smeni. A pobednik je...
Milovan: Imao sam pritisak 80 sa 70, levo oko je počelo da mi koluta, a desno da igra gore dole... mmm i da, upisao sam se u gaće!
Mladen: Ma nije to nista, meni gvozđe onomad beše 3, srce mi radilo na 35 otkucaja, i svaki trijespeti stane, rekao mi jedan čovek da gutam tošiba baterije od 9 volti, i bogu hvala, da kucnem u drvo(lupa u drvenu nogu) sad ništa!
Pera: Izašao mi neki čmičak na čmaru! Kaže doktor da je urasla dlaka, al ne verujem ja, ma ko zna čime su nas gađali!
Stojan: Mene boli gde god da se pipnem, garant sam slomio rebra onomad kad sam se sagao da vežem pertle! Doktor kaže da se na snimku prelom ne vidi! Ma šta ti doktori znaju...
Pacijent izlazi iz ambulante!
Lekar: Gospodine, to što sam rekla da mi treba uzorak vaše stolice nije značilo da treba da obavite nuždu na krevetu za preglede u ordinaciji!
Djura(sa šeretskim osmehom na licu): Jel ste videli kakav bod u gostima, ja sam bre za vas Mića Orlović, babe jedne!
Miladinka: Jao, ja napipala neki čvor na grudima, nit je tvrdo nit je meko, a nije ni čvor nego više kao neko masno tkivo! Pa sam došla da me doktor pogleda!
Milovan: Mladene, gospođa je nova ovde, iscedi joj tu čibulju, gospođo, samo što više tečnosti, i nemate problema do daće sigurno, nemojte da zauzimate mesto ozbiljnim slučajevima!
Svi u glas: Peroooo, perooooooo!
Padaju šamari, polivanje ladnom vodom!
Milovan:Nema pulsa! Pera pobedio!
Ova NVO bavi se spašavanjem poniženih, usamljenih, očajnih, i svih drugih pičkica koji svoj život žele da okončaju samoubistvom.
Samoubistvo kao čin nikad nije imalo podršku u društvu, bar ne onom normalnom. Ali , eto sa mijenjanjem sistema vrijednosti, i prelaskom u demokratiju kao novi oblik političkog režima i „najveći stepen idiotizma“, od samoubica se prave kojekakvi heroji, paćenici koji se ne snalaze u ovom okrutnom svijetu, njihove patetične poruke o razlozima napuštanja tog istog okrutnog svijeta postaju predmet romantike između fudbalera i Vuka Jeremića na Tviteru.
Postojala je ta dilema da li je to kukavičluk ili hrabrost, jer ipak treba stisnuti muda pa oduzeti sebi život... Međutim, istorija i dobri običaji preldžijstva i domaćinluka nas uče da je to kukavičluk i sebičluk, jer samo sebična pizda može ostaviti goluždrave tiće nenaranjene i nezaštićene na vjetrometini tog istog okrutnog svijeta čiju težinu on, kao, ne može da trpi, samo bezvoljna sisica može da kaže da nema razloga za život i borbu. Nekada, samoubicama popovi ne bi davali opjelo za pokoj duše a porodica bi ih proklinjala.Kod nas u selu došao pogrebnik da okupa mrtvaca , pa kad je vidio da je ovom dignut kurac, pitao je l' se objesio, porodica rekla da jeste, on pitao jesu li ga prokleli, ovi rekli da nisu, on se pop'o na čovjeka, klekn'o na prsi pa kad je sta jadniku vezati šamare i kletve u mrtvi čvor, jedva smo pokojnika oteli). Što kaže, moj did: „Neradnici bolan! Ne znaju šta će od sebe, ništa ne rade, pa se odoše ubiti!“
Sad dolazimo, konačno, i do NVO „SRCE“ koji treba da pruže pomoć samoubicama, sad da li će pomoći da taj skoči sa mosta ili da siđe sa struge, to, kao i mnogo štošta drugo, zavisi od onoga sa druge strane žice. Jer da je taj naumio smandrljati se, ne bi on nikog zvao, tako da mu treba reći:“ILI VIDI SAM SA SOBOM, ILI SKAČI PIČKA TI MATERINA, ŠTO SI MENE ZVAO, OLADI MI SE PITA!“
Al et, nek i oni rade nešto da se ne poubijaju od dosade!
Te noći sam pokušavao da gledam nešto što nazivaju fudbalom i zmijoglavog Mudrinskog kako iz desetog dodira sa loptom pokušava da obuzda svoje pokrete. Nije išlo! Da se ne bih nervirao otišao sam malo da prošetam... Kao i obično ruta je bila do mosta i nazad...
Nakon nekog vremena provedenog na mostu, zagledan u udaljena žuta svjetla moje kasabe navio sam se preko ograde da raknem šlajmaru izazvanu kvalitetom „Morave“, jer su me učili da ne valja pljuvati po putu, odmjerim visinu mosta još jednom, kad sam iza sebe začuo cik neurotičnog ženskog glasa:
-NE SKAČI, NIJE VRIJEDNO TOGA, JOŠ SI MLAD!
-Šta ti je koju pičku materinu, 'mal se ne skra' od straha, šta vrištiš?
-Nemoj skakati, samo nemoj skakati!
-Kakvo skakanje ženska glavo, gled'o Zvijezdu pa došao ispušiti jednu na mo...
-Ma nije Zvijezda vrijedna toga, oni primaju pare i ne trude se, boli njih uvo, a ti se zbog njih nerviraš!
-Jesi to matere ti pričala sa mojom materom o ljubavi prema klubu, i ostalim sportskim stvarima, a lijepo sam joj rekao da se javlja isključivo u pitanjima poljoprivrednog karaktera?
- Ne ja sam Monika iz nevladine oraganizacije Src
-MA MARŠ U PIČU MATERINU I TI I NEVLADINA ORGANIZACIJA, JEBALA VAS SONJA LIHT KAKO VAM NE DOSADI NAPADATI SVE ŠTO JE SRPSKO...
-Ne! Mi se pomažemo ljudima koji se hoće ubiju!
Vidim ja ova ozbiljna...
-Nema potrebe da mi pomažeš, sam ću se ja surduknuti, samo se ti odmakni tri metra k'o za živi zid...
-NE NE NE NE! Mi vas spašavamo!
-Ma spašavate vi moj kurac, ja sam naumio blebnuti, ima da odskočim od ledine k'o da sam na Vimbldonu! Kako bi me ti spasila majke ti? Sad odoh...
Prekoračim jednom nogom ogradu...
-STANI! Ja sam već trojici spasila život u ovoj organizaciji , isto ovako, daj da pričamo, molim te reci šta te muči?
-Ja sam deset godina radio na brenti kod Đure, mal' mal' nekog uvati cikular, pričepi ga građa, otme se motorka, spasio sam 21 život i 76 prsta, cirke! Pa se ne kurčim!
'Ali evo, probaj, pričaj sa mnom, iskušaj me...
Prekoračim i drugom nogom...
-'OŠ DATI PIČKE?!
-MARŠ SELJAČINO!
-U NABIJEM TE NA KURAC NE BI MI DALA NI DA MI JE POSLJEDNJA, JEBEM TI MATER, 'AJ MRŠ DA TE NE VIDIM , AKO PADNEM OVAJ TIKET ZA 400 MARAKA, NEMA POTREBE DA DOLAZIŠ!
