Dozvoljeno je za sve osim za tenisere sa engleskog govornog područja.
Tipsarević: Šta sere ovaj sudija koje pičke materine. Jebem li ti krv i igru, i ovaj mrtvi turnir. Ima da mu nabijem ženi dršku od reketa, da je raščerečim ko Milicu..
:zviiiiz: zviiiiiiiiz: zviiiiiiiizz: Et' ode mi reket zbog ove sisurine u stolici.
Sudija: Shhhhhhh!!!
---------------------------------
Endi Marej: Fuck !!
Sudija: Opomena.
Usud raje nenavikle na prostranstvo. Stisnuti u zgradama kolektivnog stanovanja, bez radosti života, smerni i ponizni, puni pažnje prema bližnjima. Pa oni čak i ljubav vode tiho, bez glasa, da ne uznemire nikog. Ne prde, ne smrde, bez boje, mirisa i ukusa, kao kakve senke od ljudi, čak i kada im primanja dozvole da se izdignu od svega i konačno sebi priušte kuću na selu.
- Vide li ti ovo? Onakav ručak, bre, a oni sve nešto lome lebac prstima, pa kašika, pa nož i viljuška, pa salveta, ni da podrignu ko ljudi? A totalno su mi se zgadili kada na kraju počeše da se zahvaljuju.
- A onoliko sam se mučila... Rekoh ti ja, mogu oni da odu iz grada ali grad iz njih neće nikad!
Opis čoveka koji se nije naživeo a ni nagledao ovog sveta.
Ovom izrekom se, na uvijen način, zapravo govori – samo onaj koji se puno nakrao, je pravi direktor.
Primer nije neophodan, ali onaj Uskoković je čudo! Što je najzanimljivije već nekoliko godina se zna šta je sve “stekao”, a tek sada će možda da zaglavi zatvor. E to je direktor!
_______________________________________________________
Radi se o Branislavu Uskoković, bivšem direktoru EDB-a.
Isto što i prdnuo u šišu, mada se pogresno intrepetira kao i ode mast u propast.
Kažemo kad je neko završio karijeru sa malo mogućnosti da se ikad vrati u fol.
Otac: Sine, deda se objesio u štali.
Sin: Ma davno je on prn'o u fenjer.
Otac: Pazi šta pričaš, picka ti materina!
Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?
vi – (tek zaspali)
on – zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz…..
vi – Ijao, jebem ti život i sve… valjda će da ode …
on – zzzzzzZZZZZZZ… (pravi luping od vašeg uha do nosa)
vi – (mahnito mlataranje rukom)
on – …………
(sve ovo 3x…)
vi – (paljenje svetla. Pola sata gledate svaki cm sobe i ne vidite ništa. Čekate još pola sata i vidite siluetu kod glave, ali niste dovoljno brzi. Pokušavate da dremate, ali vam je psiha već otišla u tri lepe i od spavanja nema ništa…)
on – zlurado se smeje dok čeka da ponovo zaspite i zuji po melodiji imperijalnog marša…
Predugačka reč koja ima jednostavan smisao: „O’š, ne’š – nema!!!“ – to jest „ hoćeš, nećeš - ne dam“. Kritična tačka pregovora čijim neusvajanjem cela stvar „pada u vodu“- to jest“ode mast u propast“
Vrlo retka vrsta ultimatuma:
"Ako misliš da me i večeras vozikaš svojim džipom, a nećeš da me upoznaš sa svojim drugaricama, mislim da večeras nećemo da vodimo ljubav“-reče jedan lepo vaspitani sponzoruško.
Mast sa dna činije za pomfrit pomazana okrajkom hleba koji je jedini ostao od vekne.
-Ne jedi tu mast, puna je holesterola i triglicerida i svega...
-Ženo, ne diraj mi dezert, to je najsladje.
-Ima kolača i oni su slatki.
-Jesu, ali neće pivo posle da legne...
Kada mozak kaze: Ode sve u kurac!
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
