Hoću da ti popušim, ali da niko ne zna.
-Majo svrati do mene posle, ako si slobodna.
-Što?
-Pa da igramo klikere ili preskačemo lastiš.
-Nisam ja takva devojka, znam ja šta ti misliš.
-A nisam ni ja takav, ne bih te samo zbog toga zvao, šalim se, svrati na kafu da se ispričamo malo, sam sam kod kuće pa mi je dosadno.
-Dobro, sad ću da krenem, samo da se sredim, ali nisam dolazila.
Šaljiv izraz koji se koristi u pojedinim situacijama kada nama nešto potrebno u tom momentu nije dostupno, ali kao efikasnu zamenu imamo nešto još bolje i efektnije.
-Mare, jel imaš još one rakije od prošle godine, daj bar nešto da okvasim grlo, nisam pio ništa jače od soka od šargarepe, ev' ima nedelj' dana...
-Nema Pero radže, al' imam pivkana tri gajbe, pelinkovac i nešto malo votke u frižideru...
-Ijaaaooo, iznašaj to što pre, kad nem' babe može i devojka...
Veoma lepa, zgodna i fina devojka s' kojom bi se rado doveo u polnu interakciju
Izraz najverovatnije sa juga naše nam Srbije. Iako jako stari izraz, bio je jako ispred svog vremena, bez sumnje da se i danas koristi i to jako mnogo.
Označava devojku koja je fina, najbolja devojka iz komšiluka, govori starijima "Dobar dan", smeška se stidljivo, vrlo je skromna, ali postoji i drugi deo ovog izraza koji nam govori da je ta devojka u stvari rava, radodajka.
Tačnije fina je i dobra sve dok ne počne da se primećuje da nije tako.
-Brate si video onu malu Sanju, ladno riba trudna.
-Pa brate znaš kako se kaže: Dobra moma, mešina do zubi!!!
-Šta?
-Ništa, ništa, uvek mi je bila sumnjiva ta mala.
Rođena je, poput Afrodite, u morskoj peni. Ona je nešto najuzvišenije što hoda kuglom zemaljskom, jer je njena misija ne da bude u daljem procesu reprodukcije i stvaranja novog čoveka, već da pokaže kakvu lepotu viša sila ume da stvori.
Od nje možeš svašta lepo očekivati, da ti se uvak nasmeje, da ustane starici u gradskom prevozu, da pomogne prosjaku, možeš od nje dobite sve, ali jedno ne - nećeš je jebati. Ma, i čak da joj se svidiš, nema vajde, jer njen je himen zamađijan i uklet za svakog, osim za momka iz poštene kuće, koji će joj mrak nebeski skinuti.
Ova devojka ne nosi miniće i suknje i ne teži bludu drugih devojaka njene generacije, ona nošnju i tradicionalne opanke nosi, a postidi se kad se priča o "onim stvarima", gde se rumeni obraz njen obasja kao tek ubrana jabuka na zubatom septembarskom suncu, jer njena čistota nadvladava svake grešne misli, koliko god one mračne bile.
Ona priča u arhaičnom aoristu, gde se kroz svaku njenu reč oseća duh starih vremena, u kojima zla nije bilo i gde je ova lepota bila temelj daljnjeg ostanka.
Ona se pali i nestaje pred našim očima, kao trenutak izgubljen u večnosti.
E, sad, jebi ga, kažu da su maljave i da se ne briju gde treba, ali bože moj, ni one nisu savršene.
Mitološko biće. Ta jedna jedina osoba ženskog pola u univerzumu kojoj se dogodilo sve što nikom drugom nije. Bez obzira na neproverenost njenog postojanja, ona služi kao aršin za merenje verovatnoće da se dogodi bilo koja situacija. Ujedno je i glavni objekat za širenje panike. Svi ste bar jednom čuli za famoznu "jednu devojku".
A: Ne znam šta da radim, da l' da izađem na ispit. Mada, čula sam da je okej lik, da nije problematičan.
B: Ma kakvi, poznajem jednu devojku, sve je znala, oborio ju je. Još je povrh svega izvređao pred svima.
_______________________________________________________________________
A: E, pisao mi onaj lik iz grada, ne znam šta da radim, da l' da odem na kafu s njim.
B: Nemoj ni slučajno. Jedna devojka tu iz grada se zabavljala s njim, otkačio ju je, napravio joj dete, zapalio stan, granatirao auto i obrijao ju je na ćelavo.
_______________________________________________________________________
A: Tebrice, šta misliš, da odigram tiket na Čelzi?
B: Nikako batice, znam devojku koja je odigrala tiket na Čelzi i na kraju se ispostavilo da ona zapravo ne postoji. Možeš i ti tako da nestaneš.
Definitivno idealan tip devojke, naročito ako zna i u odbrani igrati
Kada te devojka zažvali nakon što te je prethodno oralno zadovoljila.
Ne-baš-tako-lijepa-i-fina-devojka, curka koju niko neće, al ona bi svakoga.
A: Auuu šta je ova dobra...
B: Koja, ona desno?
A: Ma kakvi bre, ona levo!
B: Već sam se uplašio, ova desno je čisti škart.
Prelepi anđeo...ni dan danas nisam saznao kako se zove. Niko u selu nije znao čija je to ćerka, iz čije porodice. Ni čak da li je iz našeg sela. Ali su je svi pratili bez daha požudnim pogledom kad god prođe glavnim sokakom. Klinci su je zamišljali, a matoriji priželjkivali. Niko joj nije nikada čuo glas, a verovali smo svi da ima upravo anđeoski, drugačiji ne može. Jedini zvuk koji je ostavljala za sobom je bio onaj mekani od slabo napumpane gume i kamenčića koji su pucketali pod točkovima po jako prašnjavom putu. I jedno zarđalo zvonce na toj poniki bez signalizacije koju je vozila neumorno svakog dana...zvonce koje je samo od sebe ponekad zvečalo usled neravnog sokaka...A Ona je gledala je samo pravo, ponekad samo skrene pogledom da bi sklonila dugu plavu kosu s lica, ne obazirući se čak ni na sopstvenu žutu haljinu, na kojoj je čipka po rubovima uvek bila umrljana od lanca...
Verovali smo onda da donosi sreću celom selu. Vila našeg blagostanja, dodola naših plodnih njiva. Te godine prinos nikada nije bio veći, niti je Morava ikad bila punija mladih šarančića i somića. Čak ni većih svađa nije bilo. Šta reći drugo osim da su zahvaljućjući samo jednim njenim prolaskom, dva najbogatija brata, Rade i Aleksa, posle decenije konačno izgladili stvar oko imanja i pomirili se u kafani kod 'Čaponjka'... Nije bila ničija, ali je svakako bila naša, devojka na biciklu.
Kad sam malo stasao, postao momčić od osamnaest leta, konačno sam saznao istinu. Naime, moj stari mi je dan pre punoletstva rekao da ostanem kući, da ne idem u kafanu sa drugarima. Pitao sam zašto. Samo mi je odmahnuo glavom i grubo naredio da ostanem. Morao sam da ga poslušam. Otac mi je to ipak...
Tog jutra sam se probudio umoran, oka nisam sklopio. Što zbog vrele letnje noći, što zbog upornih komaraca, što zbog komšijinog petla Apisa. Ah, kako sam ga samo mrzeo. Ali najviše sam strepeo od večeri. Potajno sam se molio da sunce ne zađe za brdo nikada, da ovaj dan traje zauvek. Nema veze što sam celog dana skupljao seno polomljenom vilom po vrelom avgustovskom suncu. Samo da ne padne mrak...Ali ko sam ja da bi mene Bog poslušao?
Večerali smo vruću proju sa trunkom mladog sira i paradajzom. Otac je kasnije upalio fenjer i ćutke smo posmatrali igru senki po ispucalom duvaru. ''Vreme je'', rekao mi je. Ćutao sam. Izašao je u avliju, obitavao oko vraknice par minuta, pa se vratio. Uzeo je onaj fenjer ostavivši me u mraku, pa je ponovo izašao. Gledao je u jednu tačku u daljini dobrih pola sata, izgledao mi je kao đavo u tami koji mami putnika namernika jedinim svetlom. Pozdravio je samo komšiju Avrama koji je svojim vrancem dizao prašinu u punom trku po tom mraku. Vratio se, pomalo ogorčen i ljut. Nisam smeo ništa da pitam. Uz dubok uzdah mi je rekao da idem u krevet...mislim da sam zaspao odmah...
Sutardan, probudila me je graja naroda ujutru u daljini. Obuko sam se na brzinu i popio malo vode. Istrčao na put ne zatvorivši vrata. Ni otac mi nije bio u kući, ali me nije bilo briga. Interesovalo me zašto se skupio toliki narod na stotinak metara od moje kuće. Prvo što sam primetio je parče žute tkanine koje se vijorilo na bagremu pored puta. Jedan od momaka je sklanjao onaj dobro poznati bicikl u šanac, da se ljudi ne bi sapletali o njemu. Srce mi se iskidalo u trenutku tada. Zastao sam i primetio uznemirenog Avru kako sedi i drži nešto u svom naručju nalik na lutku koju je pokojni deda pravio da postavi u njivu kako bi plašio svrake i ostale štetočine. Prišao mi je otac, i sa setom u glasu rekao nešto, ali ga nisam čuo. Otrčao sam prema toj gomili...Haljina joj više nije bila tako jarko žuta, čak ni kosa...Ne, to ne može, ne sme da bude Ona...Moja devojka na biciklu...
