Ukopan, pohranjen, sahranjen, zemlji plodnoj predat na čuvanje, tela raspadljivog, da sačeka dan sudnji, obnove, i drugi zoranov dolazak (čudne li ironije, na groblju je def.) i rasplitanje cele ove priče: zamešateljstvo ovo vražje raščivijaće Gospod.
Ali, stojte galije carske, daleko je Sudnji dan, mada nikad se ne zna; zasad, ti površni grešniče ne budi plašljiv no bogobojažljiv: ne brini, nići će nešto svakako od posađenog, zašto sumnjaš u zrno čovekovo?
Ako ništa, seti se onih trešanja kojih se onako najeo pred smrt, ko da mu je zadnje bože me prosti, mrzevši ga da pljuje koštice, što mu bajdvej i dođe glave. Iz jedne će sigurno porasti divna i divlja trešnja na groblju, slatka, na polzu svima, jedino ako ne ture ploču ozgor il pospu one kamenčiće, mada Crkva nerado gleda na to: kaže, zemlja ne mož da diše od nje, slažem se i ja, odozdole.
Zato, ako opet umrem, zavet ovdje dajem: pokopajte me sitog, trbuha punog raznih voćki: kajsija pre svega, trešanja, lešnika, lego kockica, aronije, želim da iždžikljam u ceo voćnjak – Hani sokovi – Vladičin Han, s tim u vezi: neka bude rupa na poklopcu sanduka: da mladica ne udara glavom u dasku: ako sam se ja kroz život mučio neće voćke, moje, kroz smrt.
I pliće, pliće me posadite, jedino paščad da me ne raskopa gladna, zato tanjir pod krstačom nek bude vazda pun, neka me svrake, psi, mačke i cigani po dobru pominju samo.
A vama, deco moja, ako li tako učinite, na dar i sećanje ostavljam celu sklopljenu seriju Pink Pantera iz kinder jaja, malo li je, i ponekog nedovršenog Proku Pronalazača.
Rade recituje nad sadnicom: krhak glas, oko suzno, pramen kose čarlija vetar nestaško, brada ulijepljena, pijan balansira da ne upadne dolje: u jednoj ruci kartonski tanjir s đuvečom u drugoj batak Rade Đuričin:
Posadismo našeg Čolu iako je mlad!
Živeo je, pevao je, sve je, i žene,
sad u svilenom džemperu
u večnoj tabakeri
mljacka još trešnje
a pitamo se svi
dal će daske popustiti:
od mostarskih kiša teška je zemlja
smonica je masna al i sanduk kvalitetan:
pitanje je,
kako god, okopaćemo ga za 40 dana
preobući ćemo mu džemper
isplešće Lena Kovačević novi
a Zdravac već niko ohoho okolo
a da neće on, naš Zdravko...
ahhhh...
a pičke se, čujem
kotrljaju niz jednu
dorčolsku ulicu
jedna po jedna...
Seoski „ekspert“ koji se smuca svuda gde se pravi rakija, vino ili neko drugo piće, samo kako bi popio po neku čašicu. Svemu što proba nalazi mane i ima razne „konstruktivne predloge“ motivisane željom da nova tura bude bolja, odnosno da on potegne po još koju.
- Mhmm, komšija bolje je nego lani ali fali još šećera.
- Misliš? Meni je baš nekako slatkasto.
- Veruj ti svom Žikici. Čitao sam baš u Larusovoj enciklopediji o tome. Još malo šećera i pravo je.
- Evo, evo. Izvoli, probaj sad ovo.
- Joj miline, kako samo godi. Drastična razlika je primetna. Božije piće, kažem ti ja Branko.
- Drago mi je što tako misliš... Aj sa mnom po još jednu.
- Jedna ko ni jedna – toči Brane.
Ne ona nije kurva, ona je lako zaljubljiva osoba. To što se povatala sa svima u kraju i šire ne znači da je ona laka, nego se lako zaljubi. To što je kroz nju prošlo više nego pored nje, to je stvar njene zaljubljive prirode, nije ona kriva što je jadnica takva. Lako zaljubljive prirode kulturan izraz za lako jebivu osobu...
Ma dajte molim vas, nije govno nego se pas posr'o.
B: Dobar dan teta Anđo, jel' Jelena spremna?
A: Nije još, brzo će...
B: Dobro sačekaću je ovde.
A: Znate, Branko čuvajte mi moju Jecu, ona je jedno nevino čeljade.
B: Da, da baš je nevina...
A: Molim?
B: Reko, baš je kao pčelica...
A: Ma jeste, i vrijedna je...
B: ...da, ide s cvijeta na cvijet.
A: Pa dooobro, ona je znate onako malo lako zaljubljive prirode.
B: Gospođo ako ćemo već tako preseravati, ona je ona mnoooogo lako zaljubljive prirode.
B: Ju...
http://www.youtube.com/watch?v=fI-SPftUSik
