Ime koje preti da prestigne po popularnosti Kasandru, Ignjacija, Onura i Šeherezadu.
Trudne majke jedva čekaju da se porode jer već znaju kako će im se zvati sin, a oni koji ne očekuju prinovu, nabaviće psa, mačku ili drugu životinju kojoj će moći da nadenu ovo dražesno ime.
- Sine, oprasila se Ljovisna! Idi vidi prasiće!
- Jao tata što je ovo lepo! Jel može da se zove Nole?
- Može sine, može!
- Maziću ga i paziću, igraću se s njim svaki dan! Slatki mali Nole... Jel nećeš da ga kolješ?
- Neću sine... do slave.
Primetili smo da svi živi prave serije od Meksikanaca i Amerikanaca, preko Španaca i Turaka do Indijaca i Kineza. Ali niko još nije posvetio pažnju Eskimima, zato ovim putem molim da mi se obrati nekoliko Eskima iz dijaspore (ne znam kako funkcioniše internet kod njih), a evo predloga za scenario. On zivi na Grenlandu (proterani Danski kraljević), a ona na severnom polu (nešto tipa despina od Franc Jozefove zemlje). Jednom su se videli na balu koji je bio u organizaciji udruženja za zaštitu planktona i zaljubili jedno u drugo kao Ljovisna u Orinoka. Od tada se redovno čuju i šalju pisma preko galebova jedno drugom i on njoj obećava da ce doći za nedelju dana da je uzme za ženu. Kreće svojim najnovijim splavom koji ni Ber Grils ne bi bolje osmislio, ali negde na pola puta strašna oluja potapa njegov splav i on je primoran da nastavi da pliva. Sad tu on pliva kroz 140 epizoda kao otprilike Santjago iz lektire Starac i more (koga je ona riba vukla na 75 strana, doduše ovaj Hemingvejov je imao čamac), a ova njega čeka kao Penelopa Odiseja 20 godina (to je tih 140 epizoda). Na drugoj strani njena majka je ubeđuje da se uda za nesrećnog golmana reprezentacije Farskih Ostrva, a ona odbija. Ovaj naš mučenik plivajući primoran je da jede alge (vegeterijanac je) i negde oko 150. epizode doplivava do svoje drage. Tu u narednih 50 epizoda imaju problema sa globalnim zagrevanjem jer se njen iglo skoro istopio i ne znaju šta da rade sa njenom porodicom. Na kraju u dvestotoj epizodi, posle svih problema koje su prošli, venčavaju se odlaze na medeni mesec u Sibir, pritom joj je pred venčanje umro deda pa su imali od čega da naprave čorbu za svadbu.
Narodni, stari izraz da čovek iskreno iskaže kako ga neće u životu.
Kreneš jedno-neće, pokušaš drugo-neće. E, u kurac krasni. Da si kojim slučajem sujeveran, već bi babu iz komšiluka odavno optužio za veštičarenje. Kako škilji sa pendžera, ma to je nezdravo, jebala je njena mrena da je jebala, šatro ćorava, a svaki put te istroluje kad se pijan vraćaš kući. Da se utripuješ da si u Matriksu, jes' kurac, ko da bi tebe đembelog neko stavio u film sa Kijanu Rivsom. Premotaš film, da nije neka karma i čudesa, o tome ovih dana ljudi pričaju mahom, naročito starlete, mada ni sam nisi siguran šta znači tačno taj feng-šui... Imaš par neplaćenih kazni za parkiranje, malo si šarao s početka braka, ali što se ne zna nije se ni desilo, par puta si nekog po srpski zavrnuo za pedes'-sto jevreja, ali, jebeš ga, to se po nekom nepisanom pravilo mora - ko će narod i tradiciju izdavati sad kad je stani-pani, pa nisi Švajcarac da sve radiš pod vinklu...
Umoran dođeš kući s posla, maneš ženi k'o Papa s balkona, ako baš mora i poljubiš je, ostaviš stvari i lagano se prošetaš do prve kafane. Znaš da se neke lokalne sirovine okupljaju, ali ko ga jebe, i nisi krenuo na koncert kamerne muzike. Sedneš. Digneš ruku kao mlad štreber na času razredne nastave, nemaš kad čekati konobaricu da se seti da dođe, jebala je i turska serija sa sve onim Onurom. "Uh, kako je ona Ljovisna bila dobra pička!...". Istinita konstatacija, ali niđe veze. "Pukao si, jarane moj, k'o himen seljanke posle koncerta Zvezda Granda. Pukao!". Naručiš pivu. "Pa ni ovi rumunski narodnjaci nisu toliko loši, jebali mater svooooju. Bolje da pevaju, nego da prave Dačije. Nemam blage veze o čemu pevaju, ali neka je veselo, ko će slušati tuđu muku". Žensko čeljade te zagonetno gleda s kraja šanka. "U onim izlandranim helankama i nije nešto, ali ko normalan pravi pitanje na ovu nestašicu 'oćnih žemski?!" Da si malo bolje raspoložen, moglo bi se to i nagnati, lirski da se izrazimo. Ali noćas nije tvoje veče, a do sada je bome i ona skapirala da ovde nisu čista posla. Sa tim zakrvavljenim očima ili si N.N. lice sa neke poternice, ili imaš gadne probleme sa tvrdom stolicom. Za ovo drugo, i ne bi baš mnogo promašila, ali o tome drugom prilikom. Ali neka, noćas nije veče za privođenje nečeg sa strane... Došao si da piješ, to je ozbiljan posao - alkohol je otrov za telo, ali medecina za dušu. Ostavićemo sve sporedne stvari za neko drugo izvlačenje Binga, sad ne bi dobio ni zamenu listića, jedino možda neko nagradno otimanje, a i to je upitno kako te krenulo.
Čini ti se da se ljudi oko tebe ovih dana samo smeju na onim kurčevim šimejl reklamama za MTS promo-pakete. Neiskvarena maštanja klinca-tinejdžera o tome šta će mu život doneti i ono šta ostane od tog istog čoveka nakon što ga taj isti život sažvaka i ispljune su kao dve prave mimoilazne od -∞ do +∞, suviše gorde da nađu kompromis i u jednoj jednoj tački. Raščupane kose, nalakćen visiš na šanku, više podsećajući na povampirenog čubaku nego na pristojnog čoveka. Dva dugmeta košulje otkopčana, tako ti je malo lakše disati. Držiš i cuclaš onu pivu k'o da će ti je neko oteti, manijački uporno guleći etiketu, a između praznine u glavi ti jedina pomisao sasvim mirno dolazi: "U, jebote, k'o da sam žeg'o i palio..."
"Mala, 'de još jedno ladno, uzmi sebi štaš popiti, i uspi der još malo ovog kikirikija, jeb'o ga otac, al' je zaraza...."
Znaš šta? Ma, ko ga jebe.
