Bio jednom jedan tržni centar po imenu „Delta siti“ instaliran na Novom Beogradu. U njemu beše svega, čak i od ptice mleka. A muzli su i mušterije. Oni koji su imali para mogli su sve da kupe. Oni koji nisu, mogli su da se kupe. Vlasnik „Delta sitija“, inače Alfa-mužjak, sa Iks – Ipsilon hromozomima, otporan na Gama-zrake, beše Miroslav Mišković. Svakoga dana Mišković, imaše običaj da šeta po obližnjem Savskom keju. U holu „Delta sitija“ održavale su se tih dana humanitarne akcije za decu sa Kosova, pa na suzi lak Miroslav, ne beše u stanju da gleda toliko praznih džepova koje je neko drugi ispraznio. Odlazio je kraj reke da pusti mozak na pašu. Za to vreme jedan paša u Turskoj odlazio je da pusti mozak na Miroslava.
Šetajući kejom, Miroslav primeti da jedan Kinez sedi svakoga dana na obali i peca. Svakoga dana on upeca samo jednu ribu i odmah ode kući. „Zašto peca samo jednu?“ ne bi jasno junaku naše priče. Dani su bili lepi, voda bistra, a riba - kao kod ginekologa. A Kinez peca samo jednu! I jednoga dana preduzetnički duh Miroslava ne moga da izdrži pa on stoga priđe Kinezu na obali.
„Gospodine, danima vas posmatram i ne mogu da odolim da vas nešto pitam. Zbog čega svakoga dana pecate samo jednu ribu?“
„Jedna riba mi je sasvim dovoljna“ odgovori smerno Kinez, češkajući se po majici sa likom Brusa Lija.
„Zbog čega ne upecate dve ribe?“ bi uporan Mišković.
„Ne razumem, šta će mi? Hoćete da se ugojim?“
„Pa zar kod vas kosookih nije na ceni biti sumo-rvač?“
„Pobrkali ste. To su Japanci. Mi smo Kinezi.“
„Ma dobro, ja vas žutaće uopšte ne razlikujem. Znate kako se to zove?“
„Glupost?“
„A ne! Tolerancija! A da bih vam dokazao koliko sam tolerantan pomoći ću vam da se obogatite. Ja sam znate beli mag ekonomije u Srbiji. I podeliću sa vama tajnu uspeha poznatu u ovim delovima sveta kao „Miroslavljevo jevanđelje“. Dakle, morate da pecate dve ribe“
„Ama, dragi čoveče, šta će mi dve ribe?“
„Jednu jedeš – drugu prodaš i profitiraš!“
„I šta ću posle?“
„Od tih para kupiš drugi štap pa pecaš sledećeg puta četiri ribe!“
„Četiri? Zaboga, šta ću s njima?“
„Jednu opet hasaš, a tri utopiš i kupiš mrežu. Pa na vodu“.
„Ali ja nemam čamac.“
„Polako. Dođeš u jednu od mojih banaka i uzmeš kredit koji ćeš da otplatiš pecanjem. Ali pecaćeš samo one skuplje ribe. Somove recimo.“
„Potreban je som da bi se kod vas digao kredit?“
„Da. Ili štuka. Dakle, kada budeš imao čamac pecaćeš jata riba i uskoro ćeš moći da zakupiš tezgu na ribljoj pijaci.“
„I šta ću posle?“
„Imaćeš direktnu kontrolu nad prilivom kapitala. Kada budeš vratio prvi kredit uzećeš drugi, veći, na duže.“
„Šta će mi još jedan kredit?“
„Da zakupiš zemljište i otvoriš mali kineski restoran. Kad podigneš kredit polovinu novca odvoji za materijal i troškove a drugu polovinu odnesi u opštinu da njome pomogneš predsedniku da shvati zašto ti treba taj lokal. Znam ga lično, još dok se pre dvadeset godina igrao u pesku, u Iraku, sa priznanicom od oružja čika Sadama. Dakle, tako za nekih pet godina dobijaš restoran. „
„I to je to?“
„Tek si počeo! Ulažeš u biznis, preuzmaš „know-how“ tehnologiju iz inostranstva, ideš na dokvalifikaciju, primaš strane eksperte, otpkupljuješ licence, dovodiš kuvare sa Zapada, poštuješ HASAP standard i na kraju uđeš u stranku i za desetak godina dobiješ novac za veliki restoran u centru.“
„Stranka? Ja nisam u stranci. Mi Kinezi smo tradicionalno ljubitelji komunizma a ovde su na vlasti demokrate“.
„Demokrate? Sine... Samo se ti učlani u stranku na vlasti i nemoj da sumnjaš u čika Miška. Ja sam pored tebe sve vreme, tu odmah, polu-levo, u rubrici „Procenti partnera“. Trebaće ti ovakav sekundant, kad izađeš napolje.“
„Iz restorana?“
„Iz zemlje! Na strano trižište! Na Zapad“.
„Ali ja sam već zbog posla na Buvljaku došao na Zapad“.
„Druže, jadan si ti ako ti je Srbija Zapad... Ti ćeš sa svojom licenciranom ribom u Meku dobrog jela! Evropa! Pariz, Rim, Berlin! Ma neće proći ni dvadeset godina a svi će hteti tvoju kinesku ribu! Jer si Kinez, kontaš?“
„Da... Znači to je kraj?“
„Ni blizu! Danas ne možeš da se baviš samo jednim poslom. Moraš da investiraš u najisplativiji posao u zemlji. A to je kod nas politika. Dakle investiraš u neku stranku. U stvari u što više njih, za svaki slučaj. Oni pamte sve, pa ti posle izbora daju neko mestašce u skupštini ili ti bace neku kosku u vidu neke funkcije prilkom privatizacije, tendera ili prodaje akcija. A ako ti se ide u politiku onda se lepo skloniš u upravni odbor neke međunarodne firme, pa bog! Obavezno se pokrsti u pravoslavca. Boli te uvo, ništa ne košta. Pa državljanstvo, dubl. I ko zna, možda zaglaviš u nekom diplomatskom predstavništvu. Ili u nekoj od onih nevladinih organizacija što ih prave oni narkići-hipici da čuvaju kišne šume i spreče glad u Africi. Ma ima da postaneš Godzila svetske ekonomije! Brend bre!“
„Godzila je iz Japana.“
„Nebitno, sinak! Za četrdesetak godina ti si milijader!“
„I šta ću onda da radim?“
„E tad više ništa nećeš morati da radiš. Imaćeš sve. Lepo uzmeš štap, sedneš na obalu reke, opustiš se i pecaš...“
„Ali, gospodine“ Kinez ga pogleda svojim dubokim očima „JA TO I SAD RADIM“
