Rezervni igrač fudbalskog kluba za kojeg je čak i dobijanje šanse "na kašičicu" nedosanjan san. Igrač koji čitavog života trenira, trudi se, ponaša po pravilima, donosi vodu saigračima i ne buni se zbog toga ali jednostavno nema štofa za igru. Nije on taj. Večito biva zaboravljen i zapostavljen, pa čak i kada je pola igrača povređeno a pola pod suspenzijom nikako ne uspeva da malo oseti čar igre, uvek se nađe neko ko će pre njega da šutira "bubamaru" po travnatom pravougaoniku.
Zoran: Mogli bi Dekija malo da ubace, ceo život je u klubu a nikao da zaigra... Da nema dres mislili bi ljudi da je doktor ili pomoćni trener. Mile: Zoki nema od ta posla ništa. Dobar je Deki ali on ti je više presedeo na našoj klupi nego Ferguson na Mančesterovoj...Možda bi i mogli da ga puste, gledao sam ga na treningu, nije loš igračić ali to je sad više postala stvar uroka. Čak sam čuo neke klince iz kraja da pričaju kako kad Deki bude ušao u igru, srušiće se istočna tribina a baš skoro vidim da je jedna greda popustila, nije za zajebanciju. Neka ga, nek sedi.
Dok na zalasku svadbe preostali gosti glavinjaju u raštimvanom kolu po klizavom podu sale u lokalnom restoranu a rastopljene pihtije natapaju flekav čaršav i kelner briše znoj sa čela salvetom na kojoj ima tragova ruske salate, karmina i ajvara, na udaljenim barskim stolicama u dnu, pred očima klonulog barmena, prvi svat po imenu Mile se naginje ka kumi u utegnutom crveno-belom kostimu, na drugoj stolici, pokušavajući da joj raskopča žaket. Kuma se nevoljno brani, smeška se i trepće kapcima sa rastopljenom maskarom. Dignuvši pogled sa ovala po kom se kotrljaju lojavi ćevapi, Miletov drugar pokušava da uvede neki red u situaciju. Podiže ruku sa praznom žicom ražnjića, i viče, u nastojanju da Miletu pribavi makar zrno dostojanstva pred institucijom kume: - Mile... Mile... neka kume, neka!
Svima nama bliska rečenica, bilo da smo je sami rekli, ili da smo upravo onaj što se ukakio na drugom kraju sela.....
A: "Hej, znaš da je Bokijeva mala pobegla od kuće?" B: "Ma daaaaj....." C: "E, jeste, ozbiljno, i ja sam čuo... šta više, mislim da je pobegla sa onim vrljavim iz Vranića..!" D: "Nije sa njim nego sa nekim beogradskim narkomanom. I..... trudna je, koliko znam..." A: "Ja sam čuo da nosi blizance!" E: "Ne nosi blizance, mislim, možda je i nosila ali je pobacila... tako su bar meni rekli..." B: "Pobacila je sigurno zato što je raspali narkos istuk'o!" E: "E, to sam i ja pomislila..." F: "Ne znam odakle vam ove gluposti, ja sam čuo da je otišla u grad da studira i da se tamo, sasvim normalno je l' da, udala....." G: "Bokijeva mala? Zar nije ona u zatvoru? o.O" H: "Što?? Da nije ubila švalera?" G: "Ma jook bre, porodila se negde na deponiji i ostavila dete, posle je našli na ulici kako se prostituiše..." A, B, C, D, E, F, H: "Stvarno?! o.O" .............. Boki (dolazi): "Šta ima narode, šta vam je svima koji qr? Joj ljudi, dobro da nemate žensko dete, ne znate kakva je to briga..... dva dana nije išla u školu, kad sam saznao ukinuo sam joj džeparac, ima nedelju dana da ne izbija iz kuće!" A, B, C, D, E, F, G, H iznenada shvataju da su tu već pola dana i da bi valjalo otići malo na njivu, osta 'kuruz neobran.....
Prelazak iz dečaštva u višu fazu postojanja, koju će obeležiti bezglava jurnjava za suknjom, susret sa alkoholom, i neurastenija nategnutih odnosa sa roditeljima. U pauzama između jedne i druge ženske od kojih ti svaka popije odredjenu količinu krvi, a i ti njoj jer to je obostrani proces, i jedne i druge satiruće žurke na kojima se trudiš da pojebeš sve žensko a na kraju sam daviš majmuna u WC-u... sve ti se idiličnijim čine te godine nevinosti, kad Vrhovni Procenitelji Tvog Života, roditelji koji će potom ostareti, nisu imali hrabrosti da te samog puste na more, već su ti dodeljivali delegata u vidu babe koja te pratila na obećane plaže, heklajući sa drugim babama u hladu smokve malih primorskih mesta, dok ti sam skačeš na glavu sa šiljatih stena.
- Duksi, gde ćemo ove godine na more, a, š'a misliš? - Ne znam, Bleksi, nemam ideju... - Nemam ni ja... ajde da uzmemo šator, pa polako, odozdo, u Reževićima imamo Radicu i onu njenu drvenu kućicu, pa dokle nas noge i autobusi donesu na gore... u Dubrovniku imamo Vlahu i njegovu kamenu kuću... - U Puli imamo Maru... - To TI imaš Maru, a ja ga uvek šiljim... - Pa naći ćemo ove godine nešto i za tebe... oćemo da svratimo u Selce, smešno mesto? - Može... kad si ti poslednji put bio tamo? - 73-će, sa babom... - Aha, znam, mene su roditelji te godine vukli u Petrovac, pokrljasmo se na gradskoj plaži sa milion i po duša na malo prostora... - Baba Magdalena i ja smo uveče jeli sladoled i onda je ona sedela na klupi i gledala u more, dok sam ja malo bazao po rivi, pa smo išli na spavanje. I svaki dan je za plažu pravila salatu od cepkanih pečenih paprika i paradajza, posle sam čuo da je to jedina prava srpska salata, a ne ono što ti uvaljuju u restoranima... - Nemaju ti kafanjerosi pojma sa salatama... sećam se Magdalene, volela je sve nas... - Jeste, beše dobra baba... - Kad je ono umrla? - Pre osam godina. - Već toliko?! Pu, mamu ti, kako vreme leti... - Leti, Bleksi, leti... Znači: Reževići? - Neka bude tako, Duksi. I da paziš šta vataš za brisanje kite ako ne bude zavese u hotelu, mojne da zaključavam peškir u sef! - Dobro, bre, ne možeš da zaboraviš taj peškir, jebo te peškir...
To je bilo davno, pa se niko ne seća... Dobro, možda se neko seća. Negde na 55 stranici lektire, na praznom delu papira, pojavljuje se prvi post - Jao kako je ovo dosadno. Ispod toga zelenom bojom i lepšim rukopisom - Jao, stvarno jeste. Onda treći upis - jel znaš da ovaj to ne može da pročita, pa četvrti - PREKINITE DA SMARATE. I to dopisivanje je bilo anonimno. Pa u stvari, ne baš skroz. Bibliotekarka je uvek mogla da prodje kroz kartice i u saradnji sa razrednom brzo nadje ko je pisao po lektiri. Razredna bi verovatno rado provela istragu. Ali bibliotekarka, koja voli knjige, to neće. Ipak, i to je pisanje knjiga. Dakle, nije do zapisa u bazi, nego do bibliotekarke. Srećan vam anonimni internet.
