Prekid bilo kakve priče udvoje u spavaćim odajama... Naročito priče o ženskim modnim detaljima...
-...i šta misliš, kakve su mi nove mrežaste čarape?
-Mislim da bi ti bolje stajale na podu. Skidaj to, i na luster! Na luster, kažem!
„Pusti priče“
Svinja koja ne skviči prilikom klanja.
Miloje, ovaj jokšir ni abera da pusti. Neskvik, lebgajebo!
Najzanimljivija emisija ... pusti politicare koji melju o demokratiji , postenju , pravdi ! ! ! Pusti Grand gde Seka , Viki , Stoja , Mina .... pricaju o najnovijim tabletama za mrsavljenje i pljuju po drugoj mladoj koleginici ! ZIVELA DECA I NJIHOVA REC !
Katanac na raspravu koja je otišla u njegovom smeru. Nema dalje. Od rasprave čini monolog, i ne jebe živu silu. U rangu sa odgovorom „i, šta?“ posle svake rečenice. Svaki nastavak priče je uzaludan. Izgovara se odjednom, kao „jeltakotakoje?“.
-Ti si imao dva lovca na belom polju, jeltakotakoje?
-A...
-I onda si pojeo svog pešaka, jeltakotakoje?
-D...
-I ne možeš konjem da ideš u latinično G, jeltakotakoje? Prema tome, neću da igram, dodješ mi rakiju, pa da se razilazimo k’o ljudi, jeltakotakoje?
-Nemam lepe reči...
Ubertačka na ziljave priče o ziljavim podvizima.
- I onda Ćomi i ja proturimo glave iza ćoška, a ono tamo samo beton! Hladan! I ja sam u fazonu - da sednemo, Ćomi, šta nas bole kurac, a on pička ne sme! I ja brate, mrtav ladan, odšetam nogama do tamo, sve stavljajući jednu ispred druge ko Emilio Estevez i sednem brate, ladno sednem, kapiraš?
- Da, da, i taj dan se od tada zove Božić.
- I ja stižem poslednji a cela gilda se već okupila, došli brate svi, i Ameri i Koreanci, bole ih kurac što je tamo 4 ujutro!
- I taj dan se od tada zove Božić.
- Jao jel se sećaš onomad kada smo vozili dva lipicanera celu noć, jebote tad je još bio auto-put Bratstvo-Jedinstvo?
- Ahahaha dadada, a sećaš se šta je ono reko Tozovac kad smo mu ih dovezli
- Neka se ovaj dan od sada zove Božić, brate, šta bi reko!
Izvršna radnja stadijuma "Pusti mašti na volju", tj. prelazimo na stadijum "Pusti ruci na volju".
Dugometražna infuzija dosadne priče od strane druge osobe.
Koka-kola, Marlboro, Suzuki. Mesto na koje izlaze mladi i mlade. Zbog ovih drugih nataloži se tu i štogod matorih. Kič i šundčina-tako kažu. Sad, pošto sam poslednji put izašao u lokal koji nema karirane stoljnjake na stolovima i ima pisoar, kad je Mijatović pogodio prečku. Reko' sebi, izadji-šta te košta. To da itekako košta sam kasnije shvatio.
Ulazimo, pretresli nas. Dobro, to je lepo. Sigurnost je važna. Skoro gole žene igraju na šanku, to im je pos'o. Ove kojima to nije posao su samo za nijansu manje gole i ne igraju na šanku. I to je lepo-šta fali golim ženama? Uštekasmo nekako mesto za šankom. Gužva-puca! Gledam cene, skupo-ali ko ga jebe. Nismo ni mi golje. Samo prošle nedelje sam lično izvršio utovar-istovar preko dve tone cevi i rebrastih radijatora. Ima se.
Muziku znam, šuče svaki dan iz radija u kamionu, majstor voli kad zavija. Ovde peva neka Selma, dobra jebemlije. Utom, puče flaša-puče pička-stade Selma. Tuča. Dođoše oni što su nas pretresali i izbaciše ih sve đumle napolje. Nastavi Selma. To je isto lepo. Marva je napolju. Uguraše nam se neke klinke u punkt, nema veze, klinke su-ne smetaju.
-Ćao, ja sam Anđehlija.
-Pa gde si Anđehlija, oči mamine. Ja sam Frenki, celivam te.
-Znam, tvoj ćele mi predaje engleski.
-Blago ćaletu! Nego, ti često izlaziš ovde?
-Ma jok, ovo je tarzanija klub, a to je tako...
-Aha...pase, kapiram. Nego, hoćeš da popijemo nešto?
-Može. Ja ću moja-pička-dosta-košta koktel i Bejlis.
-Hoćeš i pojesti nešto?
-Molim?!
-Ništa, ništa. Evo stiže.
Deset minuta uboge priče i pokušavanja ostvarenja kontakta između palamara i guzice.
-Što ti je drug tako tih? Upoznaj nas.
-Zove se Zapata, ali ima ženu. Kaže "nije kurcu verovati".
-Aha..
-Slušaj Anđehlija, hoćeš da odemo posle kod mene?
-Joj, pa što?
-Pa da pravimo šnenokle i 'ranimo ribice. Ne! Nego da te, da se tako vulgarno izrazim, spavam u dupe odozgore.
-Joj, pa ne znam bili tela.
-Nemoj tu da mi se snebivaš k'o Azijatkinja, nego kaži.
-Pa videću...
-Dobro, vidi-pa mi javi...
-Šta dahćeš u njih? To su no-no igračice! :čuka Zapatu po glavi:
-Znam. Nego, pokid'o bi ih k'o Pahomije osmogodišnjaka. Šta kaže mala, 'oće biti jebačine?
-Kaže, biće. Dobro de to, nego da te pitam. Kako ti se sviđa Tarzanija klub?
-Brate Frenki, slušaj ovako!
Lik iz društva koji uvek priča izmišljene priče u kojima je ispao hrabar, jak i pametan. Realno, svako društvo ima po jednog takvog lika.
- Oćemo da zovemo i Mareta na žurku?
- Gde njega da zovem, opet će dva sata da drži slovo o tome kako je u Parizu jebo tri crnkinje odjednom u prostorijama Alžirskog kulturnog društva. Posle mu navodno nudile kuću i diplomatsku službu da ostane u Francuskoj ali on je emotivno vezan za našu Gornju Mrtvaju. Pusti njega i njegove priče, mnogo laže pravi je Vučić, ni rođeni otac mu više ne veruje. Znači ne zovemo ga nikako.
Stanovnici sela Matejevac pored Niša. Poznati su po tome da su vrlo nezgodno zajebani i po tome što prave vino legendarnog kvaliteta. Ovo "legendarno" nikako ne znači da je vino dobro, postoje priče da postoji jedan lik što je vino pravio od groždja, al još pre rata i od kad je on batalio proizvodnju ko zna od čega ga prave. O zajebanosti Matevčana govori priča o tome da je pred Čegarsku bitku Stevan Sindjelić poginuo tako što ga je neki Matevčanin ubio jer mu se popeo na šljivu kad je izvidjao da li dolaze Turci pa su ga posle ubacili u barutanu i izmislili priču da je pucao u bure.
-Ajde svrati do mene, doneo kolega neko domaće vino pa sad sabiramo društvo da se oduzmemo
-Opa, može, krećem odmah, jel to onaj kolega iz Župe?
-Ma jok, ovaj je iz Niša, deda mu živi u Matejevcu, čiča pravi vino još od kad su mu komunisti oduzeli oba vinograda, 50 godina iskustva, znaš kako je dobro...
-Sad sam se setio, zauzet sam nešto danas, treba tetki da odnesem lek, vidimo se neki drugi put.
