Glavni razlog neslaganja supružnika, kad je muž alkos, a žena ''fina''!
- Đe si pajdo, nešto si mi neraspoložen danas?
- Ma posvađ'o sam se ženom, jebem joj majku u pičku...
- Šta je bilo, đe zapelo?
- Ma oće ona da bude glavna... ne da mi da idem kod kotla sa ljudima da sjednem malo...
- Jest nezgodno!
- Ma šta nezgodno, ko je jebe, nisam ja uljez, ima da idem đe ja oću i kad mi se ćefne...
- Ajmo onda na po jednu ispred prodavnice...
Muzički pravac koji ne poznaje cenzuru i uvek gađa direktno u metu. Oslikava priču kao slikari naivci uz dozu izuzetno duhovitih poređenja koja daju dopadljivost samoj pesmi. Realne i u velikom broju istinite životne priče koje nalazimo u ovoj muzici bude najdublja osećanja kod ljubitelja ove vrste muzike. Naziv zidarska muzika je već prihvaćen u narodu i to zbog toga što je najčešće slušaju radnici na građevini dok vise na skelama.
Mile: Pobratime, daj pusti neku muziku.
Đoka: Odma' bale.
Radio: Hteo sam da učim pravaaaaa, propade mi želja ovaaaa...
Mile: To brale! Moja životna!
Radio: Ajde ustaj snajka, ustaj mili rode, da peremo sudove...
Đoka: K'o moja Rada, a kad čujem uvod sav se naježim.
Radio: Puši mala, puši, to je sad u modi, više će da prija no što će da škodi...
Mile: Ojšaaaaaaaaa!
Đoka: To mala samo puši!
Žika: Naruči mi tamo uljeza od Vendija.
Spiker na radiju: Samo za Žiku i veselo društvo ide pesma Uljez .
Seksualni hendikep generacije, osamdeset i neko.
Totalna nemoć i impotencija, ispred današnje prosečne klinke, koju pokušavaš da zbariš, na old school fazon.
Ostali smo zaglavljeni u nekom čudnom jazu, izmedju perioda ever grina i turbo folka. Turbo folka se gadimo, dok nam se ever grin i ne računa u neki adut, kod omladinki zadojenih devedesetih godina.
Nisam mator (bar tako mislim), niti sam neki Kazanova, ali sam se trudio da kupim, neke stare fore, nekadašnjih beogradskih šmekera.
Znate ono, prigušeno svetlo, blaga letnja promaja, na stolu sveća, iz daljine dopire prigušeni zvuk saobraćaja, a na prozoru divan prizor usnulog grada. Još jedan korak i ona je vaša... Još samo dobra muzička podloga i divna noć može da počne...
Mislio sam, da će te fore oboriti svaku, bez obzira na godine. Ali onda je došao hladan tuš, otrežnjenje. Onaj momenat kad shvatiš da se vremena menjaju, a sebe zapitaš, jesam li ja malo star?
Dok sedimo u polu mraku i ispijamo svoja pića, atmosfera počinje da ključa...
Primičem se polako, lagano joj razmičem kosu, ne bi li video divne oči, te mladje punoletnice.
Pogledi su nam se sreli...
Nasmešila se i pokazala mi svoj divni, nestašni osmeh. Srce je zaigralo.
Osmehujem se samozadovoljno, dok u glavi odzvanja ADAM MUŽJAK, AAALFA MUŽJAK!
Računam gotova je, mala je dala! Još samo da je obavestim o tome...
Scene u glavi postaju sve žešće i nerealnije. Na bioskopskom platnu moje svesti se smenjuju scene najvećih filmskih hitova.
Moje uloge se iz sekunde u sekundu menjaju. Moj ego divlja. Transformacije su neverovatne.
Vidim sebe u ulozi najvećeg romantika svih vremena, Hju Granta. Kako se mala sve više raznežuje, moj ego raste. Da evo ga to sam ja, Antonio Banderas u meni divlja . Sve sam sigurniji u sebe. Ko može odoleti Antoniju u meni?
Mala se primiče još više, stavlja svoju nežnu, nenažuljanu ruku na moje koleno.
Ma jebeš pederka Hjua i sumnjivog Antonia. Da, moj ego se pronašao u oličenju Rocco Siffredia. Okrutne hard kor scene divljaju u mojoj glavi.
Finale je tu, ustajem i posežem za neporaženim adutom, koji nikada, ali nikada nije izdao. Iz ćaletove fioke vadim CD, "Indeksi the best of".
Bacam pogled ka svom plenu, ženkici koja je naivno upala u zamku starog lava. Zadovoljno se smešim i stavljam CD... Pesma broj jedan će obaviti sve, čuveni hit, himeno-lomac kreće. Sa zvučnika kreću prvi taktovi "Bacila je sve niz reku", parenje može da počne...
- Jaaao, što mi je poznata ova pesma... Mislim da sam je čula negde. Ko to peva?
- Indeksi. Jel ti se svidja?
- Ko ti je taj Indeksi? To neki stranac?
- Kakav bre stranac? Domaća grupa (u tom trenutku kreću prve reči pesme)
- Jao kakva sam glupača, vidi stvarno. Tačno sad sam se setila. Moja baka mnogo voli ovu pesmu...
- Tebi se ne svidja? Oćeš nešto drugo? (u glavi polako kreće SELJAČINO, ALFA SELJAČINO, traži joj broj od bake, baš bi se slagali )
- Ma nema veze. Ako ti se svidja neka ga to.
- Ne ne, reci ti šta voliš. Evo ima ovde gomila diskova. Voliš Čolu?
- (blagoteleći pogled)
- Oliver Dragojević? Mišo Kovač?
- (blagoteleći pogled)
- Goran Karan? Sendi Cenov? (dlanovi se polako znoje, dok se u gaćama kamen, pretvara u pihtijastu masu)
- VENDI?! (ushićeno konstatuje)
- Ne, ne. Gde nadje tu kravu. Sendi. (ujedoh se za jezik, dok me je gledala, kao da sam lupio šamar njenom ukusu)
- A šta fali Vendi?! Ona je baš kul. Ima super pesme, super izgleda. A i baš je obrazovana.
- Ma znam šalim se ja malo. Kul je Vendi. Evo pustiću ju tjub. (mislim se plodiću te tek sad, pa makar i uz tu sirenu za vazdušnu opasnost)
- Redjam u plej listu par hitova od dotične i vraćam se uz svoju ženku. Rocco Siffredi je nestao bez traga, ali Antonio će biti dovoljan.
Razmena nežnosti je počela, dok sa zvučnika odjekuju "Uljez" i "Smrt u diskoteci", zadovoljna ženkica se polako pribija uz mene. Zavodjivo njiše kukovima. Mahnito igra u mom krilu. Ego skače , ali ubrzo pada. Jednostavno ne ide...
Antonio vrišteći beži, dok se ostaci Hju Granta u meni, bore za vazduh. Ego ponovo divlja, ali ovoga puta u pogrešnom smeru. Posle Rocca i Antonija, zbrisao je i Hju. Ostaci mog ega se ne mogu uporediti, ni sa omalenim, Denijem De Vitom.
Ženka ne odustaje, ona hoće plodnju, ali ja ne mogu više. Moram ovo prekinuti dok se u meni ne pojavi, pu pu, zlo ne čulo Saša Popović.
- U jebo te, pola 12. Izvini molim te, ujutru rano ustajem.
-Jel nešto nije u redu?
- Ma jok, nego stvarno ustajem jako rano.
- ok. Izvini, nisam znala, onda bolje da krenem...
-Izvini stvarno još jednom. Vidimo se ovih dana.... E da! Reci mi samo još jedno... Koje ti je baka godište?
