Poslednji mizantropni krik očaja koji pogađa realnost kao odgovor na enormnu količinu mazohizma i idiotizma žrtve, demonstriranog iznova i iznova pred jednom istom uprošćenom manipulacijom. Pogotovo kad se sami nađemo u grupi mentalno obolelih pacijenata i vidimo unapred šematski šta će se desiti, pa, ne previše željni da zbog njihovog debilizma izgorimo vlastitu kožu, pokušamo da ih upozorimo na lančane posledice, toliko očigledne da bi ih umno zaostali pijani gorila uočio, ali svi pod nekom pričom odbiju da čuju. Dok im se ne obiju u glavu, onda sledi suva pohvala da si bio u pravu, ali džabe, kad si već šinuo glavom u zid junački, suvo je to i bezukusno, besmisleno...
Politički, povik koji dolazi nakon shvatanja da je demokratija zapravo latentno idiokratija. Šta možeš kad neki nikad ne nauče i ne propuštaju priliku da pogreše kao što Neša ne propušta priliku da pomene Vučića. Dok bude ovaca, biće i vune. U prevodu, radi stoku, ko je jebe kad ne ume da misli.
-Pa brate, tako me nežno pogledala onim njenim okicama da nisam mogao... Mislim da se kaje.
-Šta bre? Jesi li ti normalan? Čoveče, prevarila te je sa tvojim rođenim bratom. Drugi put.
-Pa nije ona tako loša, kaže da nije htela, prosto se desilo... Mislim da me stvarno voli.
-Aha, pala na njega kad se poklizala dok je prala prozore. I treba da im držiš sveću i čuvaš decu - nisi za bolje.
___________________________________________
-Dobar je ovaj Vučić, baš je pravi političar kakav nam treba.
-Izvini, ja sam ovde pao sa neba, pa da proverimo da li pričamo o onom istom liku koji ti je upravo skresao platu za još 10%, podigao komunalije, zaposlio celu partiju, zbog čega ti je izvisio sin na konkursu, onaj isti Šešeljev burekonosač koji u životu dana radnog staža nema i sam ne zna koje cipele da obuje kad se probudi jer nije siguran da li je danas radikal ili demokrata? Onaj što više čovek ne može da se seti koliko repova i blamova ide za njim, svaka dva dana pojavi se novi...
-Svako greši. Dobar je on, promenio se, sad je shvatio da šta je nemački mentalitet. Moramo svi da podnesemo žrtvu reformi.
-Jebeš ovu priču, Kad ste pleme dajte Vučiću da vam kreše žene, za bolje i niste. Pričamo za pet godina, ako nekad greškom dođem u ovu zabit na odmor. Ja odoh da se pakujem.
___________________________________________
-E, evo bio malo do crkve, kaže pop moramo da platimo neku specijalnu taksu ako ćemo da se venčamo u drugom manastiru, pa idemo to da regulišemo.
-... Srećan brak.
Hajmo da sprovedemo jednu anketicu. Prosto je a i mozete je sprovesti i u sopstvenoj kuci.
Sledeci put kada vam u posetu dodje bilo koje dete (sestric, bratanac, mladji brat ili sestra, ili bilo koje dete koje ima oko 12, 13 godina i ispod) postavite mu par pitanja. Dacu vam nekoliko predloga a vi ako se setite, slobodno dodajte par svojih.
1.Nabroj 3i spanske serije i jednog omiljenog glumca (GARANTUJEM da ce taj omiljeni biti neki momak od neme Maricuji, plavusan valjda, drogiran steroidima. Zove se po nekoj strani, dal' levi ili desni, ne znam)
2.Nabroj 3 reallity programa i 5 ucesnika bilo kog
3.Nabroj 15 "Zvezda granda" i otpevaj 10 pesama (celih!)
4.nASTAVI RECENICU: "Da li ce lepa Seherzada pretvoriti..."
5.Ispricaj makar 3 masna (znaju sta znaci taj izraz) vica koja si cuo u "Kursadzijama"
Bicete zabezeknuti rezultatima. Upravo ovo je nasa stvarnost. Gledam sta se dogadja oko nas, na cemu nasa deca grade svoja razmisljanja, cime oplemenjuju svoje stavove i kakve stvari uce. Jel mislite da je ovo NORMALNO?!
Nase generacije su se radjale u najgorim godinama, nasi roditelji su celu platu davali za kg ulja i brasna, odvajali 'od usta' za nas, trpeli sve i svasta i mucili se na najgori moguci nacin. Bili smo deca ratova. Ali i pored svega toga, ja se secam "Metle bez drske", secam se Mice i Acima, secam se Branka Kockice, secam se Pustolova, secam se lutkica iz "Laku noc deco"... Secam se da sam '99. godine, u sred bombardovanja, sa svojih 9 godina, dane i dane provodila napolju, igrajuci se sa ostalim vrasnjacima i vrsnjakinjama lastisa, zmurki i fudbala, sve uz zvuke sirena za uzbunu. Secam se da sam do srednje skole bila blago (ali ipak) kanjavana za svaku losu ocenu, secam se da sam prvu jedinicu dobila tek u srednjoj skoli. Pocela sam da pusim sa 18 godina... Sve sto smo radili, radili smo nekako kad je bilo vreme.
Imala sam detinjstvo kog se rado secam.
Danasnja deca ga nemaju.
Devojcice iz 5og osnovne uskacu pravo u stikle, ostaju u gradu duze od mene, sa 14 vec puse i piju, sa 15 imaju 'ozbiljne' veze, sa 16 su kurve, a sa 17 su vec prozivele 3 puta vise od mene i mojih vrsnjakinja i do neba su ponosne na to. Kockica je zamenjen grandom, Mica i Acim Onurom i Seherzadom, Pustolov Farmom, RTS Pinkom i tako u nedogled. Kada pocnem da razmisljam o svemu tome zapitam se sta ce biti sa nasom, sa mojom decom?! Sa 12 ce biti leceni narkomani, a sa 13, 14 roditelji?!
I dok ja ovo piskaram cela jebena zemlja gleda finale "Farme". Prinudjena sam da slusam ogavne lapsuse glupe voditeljke, jer, na zalost, moji ukucani zele da vide "koja ce budala pobediti ovoga puta". Neverovatno. Trenutno je u toj kuci, imanju ili cemu god, ostalo jos troje ljudi: jedna raspala Zvezda Granda, koju zovu 'Rasturacicom brakova', jedan propali politicar koji je otisao tamo da skrene paznju na sebe i izleci komplekse, i jedan covek-karikatura koji peva pesme ciji su tekstovi vise nego nebulozni "Kuca, pos'o, pos'o kuca..." i "Gola, gola, skini mi se gola, mozes gola, mozes i do pola", i koji je pravljenjem budale od sebe ocarao siroke narodne mase.
I ja to moram da gledam! Ne zelim! Briga me ko ce od tri idijota odneti pobedu. Ne zanima me ko ce zaraditi 100000 evra zbog jos vecih idijota, nas, koji to gledamo.
Rece Sojic: "Ma tjao, ne raspravljaj se s mene". I ja ga citiram. Necu. Necu da mi iko vredja intiligenciju. Ne dozvoljavam. Ja ne umem bolje, ne znam na koji nacin se izboriti sa svim ovim stvarima.
A vi, ako ovo procitate, prosvetlite me i pomozite meni, sebi i danasnjoj omladini. Ovaj svet je poludeo, a mi (iole normali) nemamo oruzja za tako tezak rat. Treci svetski, 'ladno. Jer ovakvu invaziju kica, sunda, povratka '90 i upropastavanja nase dece, mozemo komotno nazvati Trecim svetskim ratom. A ratujemo- sami protiv sebe.
Nadam se da nisam smorila.
Svakom mornaru dobro je poznato u kakvim uslovima se na moru eksploatišu konopci i da je za njihovu pouzdanost i dug vek trajanja neophodno da budu dobro omašćeni. Konopac je moguće kvalitetno namastiti i u kućnoj radinosti a jedan od nekad jako popularnih načina prikazan je ispod.
- Prvo što je potrebno je subjekt pogodan za mašćenje konopca, najbolji za tu ulogu bi sledećim redosledom bili: korumpirani političar, naglo-obogaćeni tajkun, pokvareni advokat, podmićeni sudija ili kriminalizovani policajac. Iako se pri upotrebi dotičnih sredstava za mašćenje javljaju određeni problemi koji će biti razmotreni u daljem tekstu oni su i dalje najpovoljniji zbog prosečno vrlo visokog sadržaja masti i ekstremno lake nabavke - ima ih na svakom koraku.
- Sledeći korak je omotavanje jakog užeta oko vrata sredstva za omašćivanje pri čemu nailazimo na sledeći problem - veličina stomaka subjekta je obrnuto srazmerna dužini vrata tako da konopac u najboljem slučaju uspevamo da omotamo dvaput. U nekim drugim slučajevima toj nezgodi možemo da doskočimo tako što ćemo ostatak konopca da omotamo oko jaja omašćivača, međutim taj metod ovde ne pije vodu - jer kad bi jaja imali obijali bi stanove ili pljačkali banke i poštanske kočije, ne bi sirotinji zakidali 'leba.
- Na kraju ispada da je najisplativije da upotrebimo više komada omašćivača, ionako ih ima - pa baš k'o govana. S tim u vidu potrebno je izraditi i višekratno upotrebljivu konzolu za mašćenje, tradicionalno u obliku ćiriličnog slova G ali oni lenji mogu da upotrebe i običnu banderu. Konzola je neophodna kako bi višak masti nesmetano oticao jer može da naškodi procesu.
- Poslednji korak je okupljanje rodbine, komšija i dragih prijatelja, čak i ako nam pomoć za sve ovo nije potrebna u pitanju je nesvakidašnji poduhvat i mnogi bi voleli da mu prisustvuju uz obavezan roštilj, koju gajbu piva i domaću rakiju. To je ujedno i izuzetna prilika da se stari podsete a mladi poduče drevnim zanatima i znanjima, te kako su naši stari obavljali neke stvari koje mi danas izgleda više ne umemo.
- S tim poslednjim korakom sve je spremno i posao može da počne, srećno.
*** Ukoliko mašćenje ne uspe, ponoviti postupak koristeći novi set omašćivača.
Bješe to negdje trideset druga ili trideset treća godina od mog rođenja, sad ne mogu da se sjetim tačno, samo znam da je bilo ljeto. Mada jebeš mu mater, kod nas je cijele godine toplo, tako da i ne znaš kad je ljeto, a kad je zima.
Uglavnom, toga dana kao i svakog drugog do tad, sjedio sam sa ekipom ispred Jozine radionice i pili neko loše pivo i pričali o lokalnoj fuksi Mariji. Inače Jozo je bio moj ćale, mada ni ja ni on nismo vjerovali da je baš tako, ali me je prizno i izdržavao sve te godine, a po tom pitanju keva se branila ćutanjem. Jozo inače nije bio loš čovjek, i prema meni je bio dobar, jedino je stalno prigovarao kako sa trideset i više godina sprcanih u guzici nisam ništa posigo u životu.
*-Jebo ti Bog mater, tačno se vidi da nisi moj! Dok ja ovde žuljam ruke i rmbačim po cijeli dan u radnji, ti i ti tvoji džabalebaroši samo dangubite i ločete to pivo. Svi sprcali preko trideset godina u guzice, a niko nema ni kučeta ni mačeta.
-Ćale ajd iskuliraj malo, vidiš da smo u toku vrlo bitnog razgovora.
-Sigurno niste pričali o nečem pametnom. Nego, de ti meni reci šta ti misliš sa svojim životom? Ja te više na grbači ne planiram nositi, ukoliko ne pronađeš neki poso, kući ne dolazi.
-De ćale, koji ti je sad...
-Ja sam ti reko kako je, a ti sad vidi. I goni mi se odatle, i ti i ovi tvoji, samo mi mušterije tjerate, ajmo sikter...*
Uvidjevši da se ćale ne zeza i da moja egsistencija i zajebavanje se bliži kraju, odlčio sam da se bacim na razmišljanje. Otišo sam do zadruge uzeo dvolitru, i produžio do klupe u obližnjem parku, te se dao u razmišljnje čime da se bavim dalje u životu. Jebeš mu mater, znao sam da nisam za fizičkog rmbanja. Realno, u životu nisam ništa teže od kašike digo, tako da takav vid posla nisam ni uzimao u obzir. Kontam, moram i ja u nečem biti dobar, ...al u čemu? Pade mi na pamet, da onda kad smo duvali kod Petra na gajbi, brbljo sam i pričo kojekakve priče čitav dan, znači znam mudrovati i lelemudati, možda bi mogo biti kakav političar ili pi ar ili nešto od tih fensi zanimanja, mada za to treba privatni fakultet...jebeš mu mater...i sve tako razmišljam, po glavi mi se motaju ćaletove riječi, jebo ti Bog mater,...jebo ti Bog mater,... i onda mi je sinulo. Zovnem Marka da stižem kod njega i da okupi ekipu jer imam pakleni plan.
*-Slušajte ovo, smislio sam kako ćemo se obogatiti i postati poznati. Slušajte, ovako, jeste li vidili kako po hramovima, na ikonama i statuama ima hrpa love što vjernici ostavljaju?
-Šta, oćeš da hapamo pare sa ikona, jeben ti plan nema šta?
-Ne idiote, nego kontam da osnujemo svoju sektu, pardon religiju tako se moderno kaže.
-Još gori plan nego ovo s hapanjem sa ikona?
-E Tomo, nije ni čudo što te zovu Nevjerni, kad ni u šta što se kaže ti nemaš povjerenja.
-Ne seri, Nevjerni Toma me zovu jer stalno varam ovu moju malu iako smo u vezi već četiri godine.
-Ma zajebi to, slušate sve sam smislio, ovako, ja pošto znam puno brbljati i palamuditi, ja ću biti novi prorok, odnosno Božiji sin, ionako svi znaju da nisam Jozin. Tako da ćemo reći da je moja meter Marija bezgrešno začela. Ja ću izvoditi neke trikove što znam, pogađati karte, onaj trik s vodom i vinom što me je šanker Isak naučio, i još što šta i rećemo da su čuda, kenjaćemo o nekoj kosmičkoj pravdi, pričaćemo kako su siromašni upravu, jer je to najbrojnija populacija, i tako. A vi će te bit moji učenici kao, tako da i vi možete palamuditi, ionako ste svi ribolovci, a ribolovačke priče su još nadrealnije od lovačkih.*
Od tada je prošlo dosta vremena, dosta toga se izdešavalo, ali uspio sam u svojoj namjeri. Moja religija sakupila je veliki broj pristalica, ljudi su me pratili svuda, držao sam motivacione govore ko jebeni Nik Vuičić, izvodio trikove pred ljudima, a oni bili zapanjeni, i tako dalje, sa tim je došla popularnost, vip mjesta u klubovima, ljudi traže moj autrogram, čak sam i lokalnu fuksu Mariju poveo sa sobom, pa pričam kako je prosvećena jer se pokajala za svoje grijehe, a ustvari je otresam od kurca gdje god stignem, i tako. Postao sam poznat preko cijele zemlje, evo baš mi je preključe stiglo pismo sa pozivnicom da nastupam u Jerusalimu. Pa eto sutra, treći dan po pismu se spremam da krenem tamo, kažu da će Pontije Pilat lično doći da me sluša. Hmm kad bi njega ubjedio, bio bi odličan sponzor za moju kampanju. U petak kad održim govor na Golgoti, i ako dobro odradim ovaj trik ko Hudini mislim da ću steći globalnu popularnost. Juda kaže da mi je spremio iznenađenje. Jedva čekam.
Ovi iz crkve tvde drugacije, ali vako je bilo.
Lovačke priče...
Mlada, tek napupela cigančica Zišan Džupra se šeta sama poljem pirinča. Sunce je u zalasku, monsuni su odavno prošli, iz prikrajka je gleda mladi lepi nosati Dipak Ghurpa i zamišlja kako će im život biti lep kad se uzmu. Naravno, vidimo scene iz njegove glave.
*Pesma
Zišan peva nešto lagano i nežno, dok mazi klasje pirinča sa par slonova u pozadini.
Kraj pesme*
Odjednom se pojavljuje zli Satiš, sa brkovima ko Musa Kesedžija:
*-Hahahahahaha Zišan, bićeš moja!
-Ne, ne, nemoj, ne!*
Obara Zišan na zemlju, prebacuje je preko ramena, i ubacuje u svoj džip. Krajičkom oka gleda Dipaka i kezi mu se. Zlatan zub zasija. Dipak kreće da trči prema džipu, ali se ovaj odveze. Dipak se dere.
Premotavanje u budućnost: Dipak, sada malo stariji, sa brkovima ko Marko Kraljević, lep i jak, u tesnim pantalonama i braon kožnoj jakni puca na neke automobile, eksplozije, dim, i na kraju hapsi neke huligane i ubacuje ih u policijski auto. Zum kamere na Dipaka, kez sa zlatnim zubom u ćošku.
Dipak se vraća u stanicu pobedonosno, i dolazi do dramatičnog razgovora sa šefom:
*
-Dipak, ovo je zadnji put! Zadnji put si postupio van protokola.
-Ali, uhapsio sam bandu silovatelja i ubica, zar ne?
-To nije bitno. Bitno je da uvek kada si ti u pitanju, uvek mora da bude van pravila. Daj mi značku i pištolj.
-Videćete da sam bio u pravu.
*
Baca pištolj i značku na sto. Izlazi iz policijske stanice, ponosno, ide kući. Sprema večeru, u krajičku oka mu suza, ej, takav čovek a meka srca majku mu.
Zamišlja:
Grli se sa Zišan, ona šarena u pičku materinu, on u nečem belom, ko kroz maglu, govore jedno drugom kako se vole.
*Pesma
Odjednom kreću da pevaju i da igraju. Pojavljuje se još jedno 50 cigana iza njih da ih prati. Zišan se sklanja pa sa nekim indijkama rotiraju glave ko kokoške i zavijaju. Dajdigidajddigidajdigi tajngtajngtajngtajng džipra gurta digidigi tajngdigitajng. Dipak izvodi solo igranje, jebe keve, Zišan mu prilazi, grli ga taman da se poljube san gotov.
Kraj pesme*
Dipak uzdahne i upali televizor. Kad na njemu, niko drugi do zli Satiš! Priča kako je postao glavni političar u jednoj pokrajini i kako će se obračunati sa svima koji ga ne vole. Zli osmeh u pičku materinu (naravno zlatan zub).
Dipak se dere: “aaaaaaaaaa Satiš, sad si ga najebao, majke ti ga ciganske, još ti pamtim to što si ukrao moju voljenu Zišan, idem po tebe!!!”
Dipak se sam zaputi da sjebe Satiša, i usput u jednoj kafani se napije od tuge, i reši da pravi kavgu. Pobije se on tako sa jednim debelim što gnjavio nekog mršavog cigu upadne cela kafana u tuču. Prebije on sve redom tu, i ode sa ovim mršavim cigom, koji saznajemo da je i sam imao probleme sa bandom zlog Satiša. Zove se ajd, Giriš.
Sad krenu oni zajedno da sjebu Satiša.
*Pesma
Voze se njih dvojica u džipu ovog debelog nasmejani i pevaju. Džatra kaaaa, bole miiiii, guptra gaaaa, soske tiiiii!
Kraj pesme*
Naidju oni u selo zlog Satiša, i kreće karanje. Pucanje, eksplozije, dim, prevrtanja, još eksplozija, lukovi, strele, noževi, pucanje, eksplozije, i tako jedno 15 min. Strada x statista.
U jednom trenutku, Giriš se uhvati za krvav stomak.
“Joooj Girišu, prijatelju stari kao celi život da te znam, joooj, nemoj još nije ti vreme, kuku lele”.
Giriš mu kaže da ga ostavi i da ide da spasi Zišan. Ostavlja ga tu, i kreće još motivisaniji da jebe kevu zlom Satišu.
Opet karanje, pucanje, eksplozije, pičke materine i u jednom trenutku nailazi na zlog Satiša, koji drži Zišan i izgledajući kao sam đavo kažće Dipaku da će morati da se bori za Zišan, ali da ostavi oružje pošto hoće sam da se obračuna sa njim.
Opet karanje, samo sad bez oružja. Tepanje do daske, razbijanje stolica, ogledala, escajga, Zišan gleda sa strane drži se za obraze i navija i vrišti, još malo karanja i Dipak je na kolenima. Satiš ga gleda i taman se sprema da mu zada konačan udarac, kad Dipak pogleda Zišan i odjadnom vadi neku snagu iz muda, i kreće da roka ovog Satiša ko sveti Ilija ciganin, obori ga na zemlju i uzima pištolj da ga ubije. Zišan prilazi i grli ga.
-”Neću da te ubijem, pacov kao ti to nije zaslužio”.
Sledeća scena, hapse ovog zlog Satiša, zbog toga što se saznalo za njegova zlodela i dodeljuju neku nagradu Dipaku, daju mu značku nazad, izvinjavanja na sve strane, a šef sedi i iz prikrajka zlo i ljubomorno (ali ipak poraženo) gleda. Dipak se zahvaljuje svom najboljem drugaru Girišu, koji izlazi iz publike, živ i zdrav, sa umotanom rukom. Milina.
*Pesma
Fešta. Šareno, eksplozije, vatrometi, slonovi, tigrovi, narod, žene, muško, deca, glumci, statisti, kamermani, sve ripa igra i peva, Dipak izvodi još jedan ultra uber dens, Zišan rotira glavu digidajgdigidajg tandaratandara tandara kurbla gurtna tandaratandara, kreću Dipak i Zišan da igraju i pevaju, sviredom iza njih, onda se kao uozbilje na trenutak pa uspori kao ples, pa opet tandaramandara igranje pevanje, klovnovi, slonovi, cirkus, ovo dvoje se uhvate i ljube se kao siluete. Aukurac.
Kraj pesme*
Poslednja scena, posle izvodne špice koja traje dok traje neko novo igranje u ćošku kao manji kadar: Vest kako se desila eksplozija u zatvoru gde je zli Satiš, ali da nisu uspeli da nađu njegovo telo. Vidi se deo iscepane zatvorske nogavice i zalazak sunca. Moguć drugi deo ako dobro prođe film.
To su oni poslovi koje koliko god dobro (ili loše) radio, mrzeće te barem 80% populacije.
1. Menadžer fudbalera
I: Gospodine Š, da li je razlog vaše očajne igre to što ste bili na splavu do jutros u 9?
MŠ: Da, naterao me menadžer.
I: Pu, vašljivac jedan!!
2.Političar
imaginarno veoma prosperitivno mesto u Srbiji (IVPMUS)
I: Dragi meštanine IVPMUS-a da li ste generalno zadovoljni životom.
M: Bož' sačuvaj gospođo. Ubiše nas ovi političari! Jes da su podigli zaposlenost za 1248% i da mi daju jednu kravu nedeljno. Jes da su mi ovu kuću ovde sagradili kad sam je pijan zapalio sa kumom, ali onu kokošku što su primili kao donaciju od komšije, to im nikad neću oprostim!!!
3. Nastavnik drugog stranog jezika
A: Buraz , zaključila ti Nemica keca jer nisi bio ni na jednom času ove godine.
B: Uh, majku joj nacističku, mrzi me jer sam pametniji od nje. Idem da joj izbušim gume na golfu.
4.Radnik na šalteru
Koliko god brzo radili ovaj posao, svi će vas mrzeti zbog reda. Makar bili poput insert famous clerk name , zauvek upisani u knjigu birokratskih besmrtnika zbog dešifrovanja zahteva dementne starije gospođe koja traži sličice za uskršnja jaja, bićete najgori lenjivac, zgubidan i protraćitelj njihovog dragocenog vremena.
5. Bus plus kontrolor
Koliko god loše radili ovaj posao, koliko god nenaplaćivali karte, nekada morate -čisto da zadržite posao. A onda....
A:Kako te bre nije sramota da naplaćuješ kartu ovom mladiću u šorcu i kopačkama. Vidiš da se umoran vraća sa posla, verovatno je neki lekar ili tako nešto. Kako bi tebi bilo da te on sutra istera iz ordinacije jer nemaš kartu????
BPK: Dobro ajde....
A: AHA! A sad naplaćuješ ovoj mladoj dami romske nacionalnosti, nesumnjivo trudnici. Jel se tako stimuliše natalitet?
BPK: Ok.. Ok...
A: Ma sraaaaaaaam te bilo, naplaćuješ ovom ostarelom čoveku, vidiš da ima 42 godine, jedva stoji na nogama, a ti mu još kartu tražiš
BPK: ŠKK više bre????
6. Tajkun
A: E brate, si čuo da je Imaginarović otvorio tržni centar? Zaposliće 4000 ljudi.
B: TAJKUN!!!
A: Pa dobro, jeste, ali...
B: TAJKUN!!!!
A: Jel znaš ti šta znači reč tajkun uopšt...
B: TAJKUUUUUUN!!!!
Da li u strahu od dosega Ruke Predsednika ili od nemogućnosti da se dotični uopšte "mainstream" ishejtuje, nastaje jedna proza životne agonije smeštena u vreme nedavnih kataklizmičkih dešavanja po pseudo realm Srbije.
Napomena : Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna!
Hala kriznog štaba, ser Aleks predsedava na željeznoj stolici. U toku izveštaj o pljačkanju i ljudskim žrtvama u Obrenovcu, poznatijem i kao Rečne Zemlje odnedavno.
Obrenovčanin : Sve su uzeli iz Obrenovca. Naše televizore, slamarice, čak i naše četkice za zube .... naše žene takođe, kad su ih ukrcali u čamce, poskidali su im burme i bacili ih vodu opet, kao da su životinje a ne ljudi.
Mejšter Mali : Najverovatnije huligani.
Obrenovčanin : O ne, ovo nisu bili huligani. Nisu ostavili ništa iza sebe, moja milosti.
Mejšter Mali : Ruci predsednika se obraćate, a ne predsedniku. Predsednik peče rakiju.
Lord Aleks : Ti ljudi, jesu li nosili neku oznaku, neki barjak? Npr. žutu zastavu ili realm u plavom krugu sa slovom S oko njega ili tako nešto, šta ja znam.
Obrenovčanin : Nisu, gospodine Ruko. Čovek koji ih je predvodio, prokletiji od bilo kojeg čoveka kojeg sam ja video za glavu. Video sam kako oduzima lizalicu iz detetove ruke jednim zamahom ruke; video sam kako utovara televizor od 107 cm jednom rukom u čamac, dok u drugoj drži dva jagnjeta koja se koprcaju.
LorD Slinjo : Čini se kao neko koga znamo, the Bankar.
Lord Aleks : Opisujete ser Mlađana Dinkića.
Mejšter Mali : Zašto bi se ser Mlađan odmetnuo i pljačkao, čovek je pomazani političar.
LorD Slinjo : Čuo sam da ga zovu Đilasov „Ludi Gitarista“. Siguran sam da ste i vi.
Lord Aleks : Ne mogu da vam vratim vaše domove, vratim mrtve u žive ili namirim stoku, ali mogu da vam dam malo Pravde u ima našeg Predsednika, Tome. Lorde Bato Gašić, vi ćete imati komandu. Okupite 100 dobrovoljaca i otplivajte do Obrenovca.
Lord Gašić : Kako vi zapovedate.
Lord Aleks : U ime Tomislava, od kuće Nikolića, prvog svog imena, predsednika Srba i manjina, lorda Srbije i zaštitnika realma, naređujem vam da dovedete Predsednikovoj Pravdi lažnog političara Mlađana Dinkića i sve koje su sudelovali u njegovom pelješenju. Lišavam ga svih privilegija i političkih imuniteta, ukidam mu sve titule, diplome i posede i osuđujem na preletanje u SNS, ovaj smrt.
Mejšter Mali : OPAAAAA! Ali bolje da smo Tomu sačekali da se vrati sa vikendice.
Lord Aleks : Mejštre Mali.
Mejštar Mali : Moj Lorde?
Lord Aleks : Pošaljite vranu ... mislim mail u Krunsku 69. Obavestite Dragana Đilasa da je pozvan na dvor ... ovaj kabinet oću reći, da odgovara za zločine svog učenika. Stiće do kraja radnog vremena, najdalje u deset do četiri ili će biti žigosan kao neprijatelj Vlasti i proglašen izdajnikom realma.
LorD Slinjo : Hrabar potez, moj lorde. Ali, da li je mudro potezati džindžera za rep? Ipak je Đilas najbogatiji čovek u realmu. Evri dobijaju rat, a ne glasači.
Lord Aleks : Kako je onda Toma predsednik a ne Đilas?
Definicija nije pisana za Mizantrophy II (samo mi se svidela forma)
Zanat je kru' u rukama. Škola ponekad i izda, ali đubre nikad. Život nam je podmetnuo koru od banane pa danas svaki kurac ima neki fakultet, svako je neki menadžer, pravnik , ekonomista, ili nešto, jerbo niko ne voli da umoči guzicu u nauljeni kanal ili da se jebe razvodeći nekome vodu i struju po kući. Samo daj 20 deka fakulteta i uvali me u kakvo državno preduzeće, da zaskočim poreske obveznike kao Leptirca Petra Božovića. I otimaju im, otimaju, dok ne dođu do tih istih ruku, uzeli bi i njih da što udobnije češu jaja zavaljeni u fotelje, a onda ta ista ruka tljane šamarčinu , da te otrijezni, jer koliko god misliš da si bitan u svojoj foteljici, zanatlija zna da sve dođe i prođe, osim njegove sposobnosti da bude samodovoljan.
Sjedio sam u kući i maštao o svojoj diplomi okačenoj na zid advokatske kancelarije, u stvari, na istoj sam mogao izbušiti rupu i okačiti je na kurac. Usljed te besposlice čuo sam dida da nešto kucka u podrumu pa sam odlučio da siđem da vidim šta se radi.
-Đe si dide, šta radiš?
-Je l' ti opet treba para, eno ti tamo u kaputu, uzmi i da te ne vidim, vidiš da radim...
Trebalo mi je para, ali sam ipak odlučio da pomognem čovjeku prije nego što uzmem koju žutu za kavu.
-Ma ne treba, došao sam da ti malo pomognem, samo reci...
-Ne laprdaj, nisi ušao u podrum ima 18 godina otkako si tražio da ti napravim drvenu pušku da se možeš igrati rata, pravim kosišta, a ti ako hoćeš da pomogneš oteši štilu i nasadi capin.
Moj prazni pogled je zapitkivao : Šta da uradim, šta da nasadim? I slična pitanja...
-Joj, ned'ljo, uzmi sikircu, i teši štilu dok ne dođe na debljinu da se uklopi u ležište capina, k'o što tešeš onu svoju debelguzu, nasadio te Bog! I ošini jednu rakiju, valja se.
Počeo sam sa radom... I već poslije par zamaha vidio sam kako didu krvave skaču, dok navija rakiju iz flaše i gleda u mene, kao Džek Nikolson.
-Sine, nisu tebi obe lijeve. Ti ih nemaš nikako. 'Aj radi, radi, šta si blen'o u mene.
Nakon nepunih 3 minute izbio mi je žulj, a nakon 5 isti je prokrvario...
-Joj mati što me ne pobaci! Sreća pa smo sami, da se narod ne ibrati gledajući sramotu. Pa ne moreš ni biti muško kad kašike u životu nisi podigo. Oš da ideš materi da piri da prođe?
-Dide, ne seri! Ja sam završio fakultet, nisam navikao da radim, nego da učim, samo me država jebe.
-Da, zato i uzimaš od mene pare za kavu. E moj sine ja sam s ovije deset prsta napravio i kuću i sve što vidiš, i prošao kroz sve ratove i države, otimali komunisti za društvo, otimaju i ovi za sebe, al' ruke ostaše i zanat u njima, nikad nisu izdali. Jebo te tvoj fakultet, vazdan za kompujterom gledaš one drekavce, samo se bojim ostaćeš sam kod kuće pet dana, crk'o bi od gladi ne bi sebi znao narezak otvoriti. 'Aj sad izoblaj ovo kosište, mekša je ručka, ako ga uvaliim nekom za trideset maraka na konju smo, daću ti pola, a ono koje sam napraviš ako prodaš, hahhaha, ako prodaš, hahahahah uzmi sebi pare.
Mislio sam da će crknuti od smijeha...Nastavio sam sa radom...
-E dide, eto ti konjske muve na jeleku,sreća, garant ćemo prodati kosište danas.
-TLJAS ( što je letila letila je)! Da je tako, moja bi kobila crkla od dragosti, radi i ne pričaj.
Utom nam uđe lokalni političar...
-Dobar dan, čuo sam da vi prodajete kosišta, pošto je, došla nam neka delegacija iz Beograda, pa da im poklonimo kad kovač nasadi, ipak smo mi poznati po kosama?
-80 maraka-odgovori did...
-Da nije malo skupo?
-Jebo ga ti, nećeš ga ti plaćati, al evo tebi za 70, a vidi kakvo je, ko metak!
-Dogovoreno.
Kad je otišao, did se okrenu meni...
Ovako i ti deri stoku, kad budeš radio.
Na kraju dana, i ja sam završio kosište, koje nije ličilo na kosište, ali ipak me učinilo ponosnim, dok je did samo kratko prokomentarisao:
-Sine,samo knjigu u šake i metaniši nad njom, nije alat za tebe.
Dakle evo, posle prvog i drugog dela, naiđe i treći, kao što sam se već zavetovao, a i kao što je red.
U prošlom delu sam se zaustavio u trenutku kada su Srbi rešili da Prvi ustanak ipak okončaju oružjem, pošto su nas Rusi ispalili na pregovorima sa Turcima. Naravno, ustanak je okončan pogubno. I sad, nemojte zaboraviti da su ustanički lideri, najpre, i otpočeli sa vojevanjem da bi spasili svoje gilipterske glave, a slično su postupili i sada. Ukratko, sa izuzetkom nekolicine, pobegli su glavom bez obzira- neki u Austriju, neki u Rusiju, a neki u neku treću pizdu lepu materinu. Međutim, ovog puta, poenta će upravo biti na toj šaci jada koja je ostala, rizikujući glavu pred prilično nervoznim Sulejman pašom Skopljakom. Među njima se isticao jedan mladi vojvoda, koji će uskoro postati knez (iliti knjaz), a za koga je stvarno sramota što nema niti jednu poštenu defku, a da nema nekakve veze sa kiselom vodom, ili šprcerom.
Miloš Obrenović
Ono što je uradio Miloš Obrenović, tako je tipično za njega, a tako netipično za Srbe. Dočekao je tursku vojsku u Beogradu i predao se. S obzirom da su šanse da izvuče živu glavu u takvoj situaciji bile 90:10 u korist toga da je neće izvući, može se reći da je ovo bio znatno hrabriji potez, nego da je poput svog kuma Karađorđa i kompanije stao na skelu i zapalio put Beča. No, s obzirom da je bio slatkorečiv (neki bi rekli pizda), Turci su rešili da ga poštede. Naravno, uz izvesne uslove (da sme da napusti Beogradsku tvrđavu samo uz pašinu dozvolu, da guši sve mini-pobune koje bi narod organizovao i slično). No, jednom prilikom, Miloš je iskoristio pašino odsutstvo iz Beograda, izvukao se iz tvrđave koristeći smotanost turske administracije, pobegao u Takovo i pokrenuo Drugi srpski ustanak- za koji često umemo da zaboravimo koliko je značajan- naime, za razliku od Prvog, ovaj je uspeo, pa je, opet, znatno zaboravljeniji. Sad, Miloš nije bio neki vojskovođa- kada bi Turci nagomilali veliku vojsku u nekim mestima, imao bi običaj da se krije kod kuće, pa bi ga žena terala da se vrati u boj. Elem, posle svega tri bitke- na Ljubiću, Dublju i kod Požarevca- Turci su opkolili Srbiju kao i na kraju prvog ustanka. Ali, sada, za razliku od Karađorđa, ista ona pizda koja se predala Turcima i skrivala od bojeva, uradila je nešto nezamislivo. Otišao je kod turskog paše (koji mu je spremao kolac) i dogovorio- mir i autonomiju za Srbe. Ustanak je dakle, okončala diplomatija. Sada su Srbi dobili i svoju narodnu skupštinu, u kojoj su sedele viđene glave izabrane demokratskim putem- Miloš ih je izabrao većinom glasova u dogovoru sa svojom ženom i rođacima (e, sad, što je među prvim odlukama ove skupštine bilo i to da se Karađorđe, koji se vratio da pokrene Treći srpski ustanak, skrati za glavu, posebna je priča). Korak po korak, uz retko puškaranje, Miloš je dobio veću autonomiju, naslednu kneževsku titulu (naravno za sebe), hatišerif kojim se garantuje da se Turci neće mešati u unutrašnje stvari Srbije (naravno, ako im se plaća porez), nezavisnost crkve, pa čak i prvi ustav... Doduše, sam je bio protiv njega. Naime, iako je za druge Miloš bio veliki diplomata, samu Srbiju je tretirao kao svoju livadu, a Srbe kao svoje roblje. No, parlamentarizam je sve više jačao i ustavobranitelji, među kojima i neki Miloševi dojučerašnji prijatelji, uspeli su da ga skinu s vlasti i proteraju u izgnanstvo. Naravno, to im je upamtio, s obzirom da je odmah počeo da programira svoj povratak. Ali, to će pričekati punih 20ak godina.
Naime, Srbi, poneseni trendom jevropskog liberalizma, smenili su i njegovog sina sa vlasti, čim su nanjušili da i ovaj hoće da ih davi, a onda su izabrali Karađorđevog sina, koji je tek imao karakter kišne gliste. I onda dolazimo tu do sledeće scene- Srbi i demokratija (i to baš u kontekstu koji sam linkovao). Iako se poštovao ustav, iako se pazilo da se ne uvredi ni turski paša, ni Jevropa, zemlja je posle 30 godina napredovanja počela da stagnira. Konačno, ista ona skupština koja je oterala Miloša donosi odluku o suicidu iz zasede, tj. da se isti ovaj čovek (sada u godinama dostojnih Metuzalema) vrati na vlast i da mu se daju najšira ovlašćenja. E, sad, znate onaj osećaj kada vam se pruži prilika da se iživljavate nad nekim, bez izgleda da vam taj može uzvratiti. E, tako je Miloš uspeo da pobije svakoga ko mu je došao pod ruku, a za koga je procenio da mu je makar nekad rekao neko slovo iza leđa. To mu je verovatno bila i poslednja želja, jer je naredne godine otegao papke.
Mihailo Obrenović
Zahvaljujući onom spomeniku u centru Beograda, koga zovu konj (pri čemu nije Mihailo konj), mnogi znaju podosta o ovom vladaru- čuli su da je pokupio neke ključeve od Turaka i da su ga koknuli u Topčideru (iako je zapravo reč o Košutnjaku). O čemu se zapravo radi?
Milošev mlađi sin je došao na vlast tako što ga je posrao golub. Naime, Milošev prvorođeni sin- Milan- bio je imenovan za kneza kada su mu taticu poslali u dijasporu, ali je posle nepunih mesec dana otišao kod Sv. Petra na konstultacije, i nije se vratio. Bilo kako bilo, Mihailo je seo na kneževski presto i pokušao da stegne kaiš poput Miloša. Bezuspešno. Uskoro je i sam kupio kartu za skelu i kočije do Beča. Dvadeset godina kasnije, kada se ispodešavalo sve o čemu sam pričao u prvom delu ove defke, Mihailo je mogao mirne glave da se uvali u presto- koji je doduše još uvek bio kneževski i drveni.
I Mihailo je, kao i ćale mu, preferirao diplomatiju, ali je umeo da koristi i silu. Primera radi, kada su Turci ranili (a ne ubili, kako je posle to preuveličano!) srpskog klinca kod Čukur česme, izbio je ustanak u samom Beogradu, pa je pašina vojska počela topovima da bombarduje grad (prvo od šurnaest bombardovanja najbombardovanije prestonice u Jevropi). Mihailo je sve iz Mačve, gde je bio na bleji sa Vukom Karadžićem, dovukao naoružanje i primirio Turke. No, narednih godina, sve se svelo na pregovore. Posle pola decenije, otputovao je u Istanbul i dogovorio: Turci će simbolično predati ključeve svih gradova u Srbiji Srbima, a potom spakovati kofere. U Srbiji najzad više nije bilo Turaka. Ali, ostao je jedan problem: Turci i Srbi su na različitim mestima zamišljali gde se završava Srbija, a gde počinje Turska (konkretno, Srpski bermudski trougao je još uvek bio pod Turcima). Osim toga, ni jedna zemlja nije priznala Srbiju kao nezavisnu državu, niti ju je crtala na mapama izvan Osmanskog carstva. "E, a ko će sada o tome da misli?", reče Mihailo, pripremajući se za slobodno popodne u Košutnjaku sa svojom ljubavnicom i prijateljima.
No o tome šta je bilo posle ovog izleta, u narednom delu.
