Izraz koji se koristi kada hoćemo da naglasimo da mi poznajemo neke 'uticajne' ljude koji su baš potrebni osobi sa kojom pričamo. U stvari, taj neko nam nije ni p od prijatelja, već smo za njega samo čuli.
Lik 1: Jao, brate, hitno mi treba broj od onog Petrovića, fali mi jedno 5 soma evrića, ono baš hitno, pa sam mislio da mi pozajmi, pozvaću ga, pa šta bude.
Lik 2: Ih, bre, taj Petrović je inače moj jako dobar prijatelj, zajedno smo se igrali u pesku u vrtiću. Sve je sredjeno, ne brini ti ništa, samo ti njega pozovi i reci da me poznaješ.
Posle par dana
Lik 1: Au, kako me ti nasanka. Zvao sam čoveka, oterao me u tri lepe, kaže nikad čuo za tebe. A pare, naravno, nije dao.
Uz "ku..c kući"
univerzalni odgovor svih razvodnika,desetara,vodnika i inih starešina koji vode računa o tebi godinu dana.Uz obavezno propinjanje na prste dok ti se obraća.
Gospodine vodniče,vojnik Petar Petrović,dozvolite da se obratim!?;on polako raste...
-Izvoli vojniče!;još malo je porastao...
-Hteo sam da vas pitam u vezi mog odsustva...(on je ko planina,moralna gromada,pita se nešto..);
-Nastavi vojniče!
-Pa kad ću ja stići na red za vikend....;tad kreće oluja;
-Ma,kurac kući,kakvoj kući,more mrš tamo,jesi me razumeo,bre!!!
-Razumem,gospodine vodniče!
-Ma,razumeš ti moj kurac!Ajde,nazad u stroj.
Deca kojoj cale radi kao murija pa se kurce drugarima da nesmeju nista da im kazu.Obicno su ta deca vodje u doeljenjima pogotovo 5 razredu u trecem polugodistu.Cale im kupuje sve sto zele samo da ih ne blamiraju i da im oduzmu dete najkracim putem.Kao i za proslu definiciju ,,gaseri``tako i za ovu obolelu decu najbolje resenje je kamenovanje.Hvala na paznji <3
-hej hoces samnom napolje da kupimo sladoled?
-alo bre jel znas ti ko je moj cale bre?!?!
-izvini hteo sam samo da budemo drugari...
-nemoj bre vise da te vidim UBICU TE!!
Obraćam se tebi čitaoče, jer me ne poznaješ.
Bio je to deveti mesec koji je, čini mi se, suviše nestrpljivo čekao deseti. Hteo sam kući da stignem, da što pre idem sa ulice zagušljivog grada, koji me steže kao suviše mali okovratnik. Vitla mi u glavi nespokojna misao: "Svi ćemo jednom biti kosturi, to je nesumnjivo. To niko ne želi!"
Zalupio sam vrata za sobom. Ušao u slabo osvetljenu sobu koja je blago zaudarala. Još jedna neugodna misao, još turobnija: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!".
Obuze me užas kakav nikad nisam poznavao.
Našao sam mir tamo gde mi je uvek bezuslovno pružan. Uzeo sam knjigu i dok je Koltrejn lagano ispunjavao tišinu, opustio se u omiljenoj fotelji. Zapravo jedinoj fotelji. Ah, moje pohabano i ponegde iscepano utočište.
Knjiga beše o ljubavnoj priči iz Han dinastije. Činila mi se glupom i patetičnom! Mnogo patetičnom! Ipak sam je čitao, dugo.
Knjiga je otežala a redovi se pomešali. Zažmurio sam i snažno protrljao oči.
Pogledao sam, zamoren, ispred sebe.
Stajala je kao utvara. Kao sablast iz šipražja koja napada moju poslednju bastionu mira. Mesto na kom carujem samom sebi.
Ponovila je turobne reči, za koje sam silno želeo da budu zaključane u mojoj glavi kao u sanduku: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!", ali nekako zašiljeno, zvučalo mi je kao bezumni krik.
Odzvanjalo je u svakom ćošku prostorije.
Zbunjen, u neprilici viknuh ono što sam prvo pomislio!
U moj život si uletela ni ne pokucavši! Raspakovala si svoja osećanja! Zar sa mnom da deliš tvoju glupavu večnost i da mi lupaš pečat na ono što ne želim da potpišem?!
Nakostrešila se, u polutami memljive sobe učini mi kao zver koja reži i preti blještavim očnjacima.
Progovori ipak tugaljivim glasom i lik joj se promeni.
Ah, kako vas je zli svet iskvario, otupeo i učinio strašljivcem. Kukavica samo ne može dokučiti ljubav i dobrotu. Ali ja ću vas negovati.
Ovaj put cedio sam reči kao da mi hiljadu sablji stoji u grlu, kao čovek koji se bori za život, mučki i isprekidano.
Ja... ne mogu... usrećiti... ni..kog.
Čuo sam tup zvuk knjige koja je pala iz mog krila, trgao se i opsena je nestala.
I dalje sam osećao trnce.
Trenutak kasnije zazvonio je telefon kao sirena za prošlu opasnost. Radovao sam se glasu najboljeg prijatelja.
"Budi se mladoženjo, još malo pa kačiš okove! Dolazim za pola sata.", čulo se zvonko iz slušalice.
Nije mi se dopala njegova šala i ostao sam nem. Šta se posle dogodilo, ni posle deset godina nisam siguran.
Znam jedno apsolutno, učinio sam iz straha ono što iz straha nisam smeo! Sada je volim dovoljno da se ne usuđujem da uporedim. Svaki dan više od prethodnog.
Malena prostorija u kojoj sam tražio sreću čamotinjskog izgnanika, sada je velika i čista soba ispunjena grajom i veseljem. Okovi su postali vetar. Onaj vetar koji podiže.
I dalje se setim stare besmislice. Neka ostaju samo kosti, bitno je da nisu samo pod zemljom.
