Posrednik pri sklapanju poslova, koji radi za mešetarinu- malu proviziju koju dobija od svog komitenta-poslodavca. U Srbijici majci pojam ''mešetar'' nam je poznat uglavnom iz fudbalske terminologije.
Mešetari su uglavnom bivši kriminalci, koji su zaradili novac na ilegalan način i sad taj novac pokušavaju da ubace u legalne tokove i još pride zarade. ''Kupuju'' mlade igrače za par stotina eura mesečno, i kad taj igrač ''stasa'' (16-17 godina) guraju ga posredstvom veza i ucena u prvi tim. Naravno, svaki iole talentovan mladić konstantnim forsiranjem beleži vidljiv napredak i tad je vreme za sledeći korak- reprezentaciju. Igrač koji je jedva zabeležio par nastupa za klub, pojavljuje se u reprezentaciji, skauti se množe, ponude pristižu i tad tek počinje ono pravo... Igrač biva prodat u klub koji je ponudio veći procenat i bolje uslove agentu, klub dobija mizeran deo transfera. Priča se završava a istovremeno počinje nova, stiže novi igrač, nova probijanja i nova nerviranja, svim iskonskim ljubiteljima fudbala.
-Aljo. -Aljo brat! Falji ovde! -De si brat Falji jebo te otac? Reci Falji. -E znaš koju ponudu imam za tebe?! Ne možeš da je odbiješ. -Znaš da sam ti dao Jovetića na akciji i da si dobro prošo. E sad imam još bolju akciju- kupiš jedan, dobiješ dva. -Moljim, moljim? -Da, da. Slušaj dajem ti za sedam milki Ljajića naš igrač nema da promašiš! Ekstra klasa! i pride dobijaš gratis štopera Nastasića, nije naš alj je dobar k'o duša! Gratis! -Kakvi su Falji, reci koju. -Ovaj ti je mali štoper bezkompromisan, mlad talentovan, ekstra klasa i još džaba. A ovaj drugi talenat nema bolji, igra rastura, samo nemoj da mu tražiš da peva. -Daj!
Jašta, nego je loš lijepa moja bošnjačka omladino. Loš, alaha mi, na dunjaluku ga nema! Zamislite, molim vas, on osnivač nekih tamo "Gusala" u Mostaru, još sve sa prefiksom "srpski". Pa, kaže... "... i svuda gde je srpska duša koja, tamo je meni otadžbina moja...". Genocidaš, bolan! Od svega mu valja "Emina", a i ona je onako, srednja žalost. Ukinuti šantićeve večeri poezije! Što da veličate vlaha kad imate svoje pjesničke veličine kao što su... ovaj... na vrh mi jezika...
Loš je učena srpska kritiko, loš i nikakav. Pa, kakav je to pjesnik koji je razumljiv širokim narodnim masama? I dokle više ta ljubav prema otadžbini, pa ljubav prema otadžbini. To je tako passe. U poeziji treba da uživa i poeziju treba da razumje samo elita, sa minimum filozofskim fakultetom i doktoratom pride. Ostala žgadija neka čita Marinu Tucaković, za bolje i nisu.
Loš je Šantić, moja proevropska, liberalna inteligencijo! Otvoreno pozivanje na prkos i borbu, izostanak dekadencije, ljubav prema ženama... prosto neka paorština izbija iz svega toga. Eh, kad Rembo i Verlen urađeni opijumom jedan drugog naizmjenično natakare na neomašćen kurac... to lirika sama frca iz njih! Da je mjesto Anke, uhvatio pod ruku Ćorovića, pa bi ti vidio poezije! Ovako je ostao samo pokušaj od pjesnika.
Po svemu sudeći, ameri se najviše plaše otmica i ucena, pa se shodno tome i otmica kao tema najčešće javlja u najraznolikijim varijantama u američkim filmovima
Tipovi otmica
1. Glavni negativac sa svojim vernim saborcima zauzme zgradu, (otmica onih koji su se tu zatekli). Podvarijante: a. Novi tržni centar b. Banka c. Velika poslovna zgrada d. ...
2. Otmica prevoznog sredstva tj. ljudi koji su se ti zatekli. Podvarijante a. Avion - (od prevelike upotrebe izlizano do krajnosti) b. Voz c. Autobus d. Brod Šta je sledeće ? Bicikl ?
3. Otmica kad negativac uđe u kuću i onda maltletira ukućane, iživljava se i tako to ...
4. Otmica kad otmicar otme pojedinca / pojedinku, i ondak se iživljava nad NJUMA u nekom podrumu.
5. Otmica u ratu. (Drugi svetski, Vijetnam i slično)
6. Otmica u kriznim regionima sveta (Kolumbija narko karteli, Severna Irska IRA, Bosna - Srbi i slično)
7. Otmica u sklopu obračuna mafijaških bandi (na Istočnoj obali Italijanska mafija, na zapadnoj Kineske trijade i Crnačke bande, na Jugu (Majami) portorikanci i kubanci koji valjaju belo)
8. Otmica u sklopu trgovine ljudima (kurave iz Moldavije i slično)
9. Otmica putnika - namernika od stane meštana u nekoj dalekoj vukojebini u USA (Severna Dakota, Minesota i slično), a sve u dosluhu sa šerifom koji je najzajebaniji od svih
10. Otmica ćerke nekog bogatog i poznatog (kontaveznog) biznismena ili
Zajebana situacija u kojoj se nađu žene. Zemlja u tranziciji, šanse za posao male i retke, a zadržavanje istog je ponekad na sizifovskom nivou težine. Gazde kao gazde, direktni potomci turskih dahija, nemaju ni tračak ljudskosti, a kamoli obzira i razumevanja.
Mlade žene, ali i dobrodržeće dame u srednjim godinama, veoma često postanu meta gazdinog snajpera. Ima i on dušu (kakva god duša jednog tiranina bila), pa mu krenu bale na usta. Spopada svoj plen lagano, prvo izokola, a kasnije sve otvorenije i otvorenije, sve dok ne dođe do trenutka kada sve maske padaju i kada se karte bacaju na sto.
Mlada dama može da bira: da li će jedan pušing periodično, ili će jedan veliki pušing bez kamate. Veoma slična ponuda se dostavlja žesnkim osobama koje se prijavljuju za neki posao, uglavnom u drugom krugu razgovora za isti, kada generalni direktor sam ispituje kandidatkinje.
Stara narodna priča kaže: "Ko uzme - kajaće se; ko ne uzme i on će se kajati!" Samo, priča ne kaže da li obraz mora biti kao đon, niti kako sa tim kamenom živet.
Ultimativno opravdavanje muškarca na razočarano ženino raspoloženje. Živite skupa, htio bi provesti cijeli život s njom, učinio bi sve za nju, ali htio bi da ti cijelo vrijeme govori što trebaš da napraviš; kao da joj praviš uslugu. Očekuješ zahvalnost svaki put kad nešto uradiš, makar ona sve radi skoro sve doma. Usput da ti da poljubac kao majka kad izneseš smeće. Osjećaš se umorno na poslu, očekuješ da te tetoši, da te dvori kao princa. Lijepo pojedeš ručak, popiješ pivo, uzmeš daljinski, zavališ se u fotelju i staviš noge na stolić koji je upravo počistila i čuješ neku buku koja te ometa u gledanju mješovitog sinkroniziranog plivanja. Zamisli da još je moraš i glumiti da slušaš. U čemu je problem? U međuvremenu, nakon što je spremila ručak, oprala suđa, očekuješ još da ti glumi Playboy zečicu. Bez ikakvog sagledanja i razumijevanja da neke stvari moraš sam da uradiš bez da ti netko kaže, bez da očekuješ zahvalnost za nešto je normalno, bez ikakve komunikacije iz toga naslućivanja što je muči i kad bi joj trebao više pripomoći jer je preopterećena, ti želiš preći na novi korak: pravljenje djece jer red je. Nakon što skupi stvari, ti joj je kažeš da su opet stvari u pitanju te da ne bude emocionalna, da lijepo popričate i kaže ti razloge za ovakvo čudno ponašanje.
Poljubiš vrata i kroz prozor vičeš: "Ljubavi, gdje ćeš? Pa reci mi, ne znam."
Jedan od najznačajnijih trenutaka u životu svakog muškarca. Od trenutka kada iz otvora na vrhu njegovog glavića (glans penis) prvi put potekne sjemena tečnost, život dotičnog mijenja se iz korijena. Ipak, prva masturbacija ili da oprosti učena omladina, drkanje, je u isto vrijeme i veselo i strašno iskustvo. Veselo je sa te strane što se za vrijeme procesa samozadovoljavanja osjećate ispunjeno i kako i sam naziv kaže - samozadovljno. Prvo pravo samozadovoljavanje je ono u kojem se koristi cijela šaka u cilju šamaranja majmuna. Drkanje cijelom šakom ima neku divljačku crtu u odnosu na drkanje sa nekoliko prstiju, te se dobro uklapa kao izvjesni ritual prelaska iz "nevinog" dijetinjstva u burni period adolescencije. Upotreba ove tehnike, poznate još i kao "desanka" uglavnom je vezana za nagovor od strane nekog od iskusnijih drugara. Uz panerotiku, seksi-rubikon, odnosno u današnje vrijeme CKM i Plejboj, sve teče divno dok se u jednom trenutuku ne svrši. Tada nastaje panika. Po prvi put se srećete sa sjemenom tečnošću. U tom trenutku lansirali ste ogromnu količinu iste, moguće više nego što ćete ikada više u životu pa prva ejakulacija stoga simbolično podsjeća na otvaranje šampanjca. Pitate se šta se desilo. Da li su vam eksplodirali testisi? Da li vam se to istopio kamen u bubregu? Da li je to što je napustilo vaš penis živo? Želite se proderati i zvati pomoć ali to ne činite jer ne želite biti zatečeni mlohovog kurca u rukama i sa sumnjivom polutečnom supstancom oko vas. Odlučujete se navući gaće dok vam u kratkim talasima ejakulat i dalje izlazi kroz sjemene puteve u spoljašnju sredinu. Instinktivno pogureni i nesigurno (usljed klecanja koljena koje je najčešće jednostranog) odlazite u WC i razmišljate šta ste to učinili. Mislite da ste ga ubili ali onda ipak pomišljate da čin ubijanja penisa ne bi bio tako prijatan a onda vam opet ukoliko ste napredno dijete može pasti na pamet i da ste možda psihopata koji uživa u takvim stvarima. Sve ove mračne misli nestaju kada vaš penis postepeno ponovo krene prelaziti iz flacidnog u erektilno stanje. Sa osmijehom na licu dočekujete povratak kralja. Pogledate ga, a zatim pogledate sebe u ogledalo dok slažete odlučnu facu i govorite u sebi: "Počelo je..."
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika. Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga. Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi. Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker. Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa. Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde! - Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo. - A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda! - Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede. - Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu? Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko, shvatam je smrtno ozbiljno, a volim je beskonačno.
