Modrozelena pljuvačka. Pljuca puna baktericidnih supstanci sa sposobnošću jo-jo efekta - da se pruža do zemlje a potom vraća u usta, i tako u krug. Takozvani vanzemaljac.
Proizvod pljuvačnih žlezda u vidu gustog tečnog agregatnog stanja dobijenog iz petnih žila za koje je bilo potrebno naprezanje u stilu izbacivanja tvrdog vnuga nakon konzumacije tvrde, slane i pokvarene šunke. Dakle nešto na kontu prosečne ruske teniserke pred kraj meča. AAAAAH!
Takođe i oružje duhovnog bola i patnje, nakon što provališ da ti je jebena komšinica zveknula šljacu u kafu i time ti se osvetila što si se pohvalio svima sa šljake da si je karao... Toliko gadna smeša da bi u slučaju bloudžaba i pljuvanja šljace po kiti u random njavi izazvala naglo prekidanje erekcije i potrebu za povraćanjem kod gledalaca, dok bi porno glumac potom kadar.
- Puši kurac!
- E mojne da te pljune, a ti dobro znaš kakva je moja šljaca.
...a ujedno i zbog sebe, nego mi glupo da ti kažem. Kad zagusti, lakše je reći "jedan moj prijatelj" nego pomenuti sebe.
Kad ti je neko učinio nešto za tebe, a da to nije bilo za neku uslugu? (Osim u slučaju kada ti keva pere ćega, devojka popuši za rođendan i ćale pozajmi kola da ga ne bi drukao kod keve što je propio pola plate) Dakle....? Pa nikad! Jebiga, c'est la vie...
Od pamtiveka je svakom svoje dupe najmilije, te svako gleda svoj interes. Tako da kada god ti se neko ukaže dalajlamasto i tvrdi da se zauzima zbog isključivo tvoje sveukupne (telesne i vantelesne) ugodnosti, laže ko pas! I sigurno ima neku potuljenu korist...
-Odo do prodže, da uplatim kredžu.
-Uzmi i pljuge...
-Znam ja šta treba da uzmem!
-Ma ja to zbog tebe...
-Aha, juče. Nađi drugi greben da se grebeš o njega dechko!
===========================================================================
-Ženo u šta si se to obukla?!
-Ju maco al me prepade.... Otkud ti ovako rano, ovajjj... Ja sam to khm, zbog tebe obukla!
-Zbog mene a?! A i komšija se slučajno tu zadesio, pošto mu vidim viri kurčina iz ormara?!
Sledi kratak priručnik kako postati zajeban muzičar. Osvrnuću se na muzičare koji sviraju tvrđu muziku, što znači da ovo ne važi za klavijaturiste, oboiste, dajguziste i slične. Kao primer uzeću basistu koji svira u bendu. Pa da počnemo:
Da bi bio zajeban, moraš imati opasnu bas gitaru. Crna, siva, tamno crvena, to je kul. Može i da bude vintidž. Drži što niže bas gitaru, kao oni iz Ramonsa. Sviraj sa trzalicom, tako ćeš izgledati zajebanije, vladaćeš gitarom. Zajebi prste, tako sviraju samo jadnici. Ako pevaš pomoćni vokal, na mikrofonu drži rezervne trzalice (oko 20 komada), to je znak da si uvek spreman na sve situacije i da ništa ne prepuštaš slučaju. Crne patike ili cipele i crne uske pantalone će biti kul. Pokušaj sa kratkom majicom, takođe crnom, kosturi i ruže na njoj će izgledati opasno. Može i neka poderana bez rukava. Znojnica na desnoj ruci je obavezna. Pravi majstor se znoji i mora da se uljudi na normalan način. Ogrlica oko vrata takođe dolazi u obzir, to pokazuje da si i ozbiljan. Ukoliko se obraćaš publici, jednom rukom držiš vrat gitare, drugom malo pipkaš mikrofon, malo prođeš kroz kosu (ako imaš kosu), da se cave napale. Scenski nastup je jako bitan, nisi Kleptonov basista pa da igraš kao da muljaš grožđe. Nikako. Raširene noge obavezno. Hodaš od jednog kraja bine do drugog. Ponekad staviš nogu na zvučnik ispred (monitor), pod uslovom da su ispred tebe dobre cave. Mlati glavom, ali diskretno. Tokom nastupa piješ samo vodu iz flaše. Alkohol nije kul. Neizbežna stvarčica koju moraš imati je hemijska olovka. Ne ona kineska od 25 dinara, već olovka renomiranijeg proizvođača. Kako misliš da potpisuješ autogram i da ti se u pola imena istroši mastilo? Ako si ispunio sve ove savete i kriterijume, ti si zajeban muzičar (basista u ovom slučaju).
A zajeban si zato što si potrošio 40 evra na hemijsku olovku, a koji će đavo nekom tvoj autogram?!
Refleksni mehanizam u nekih Rusa pokrenut, pre svega, najnedostojnijim pažnje, najminornijim spoljašnjnim nadražajem, pod kojim se obuhvata sve počev od ispuštanja preteškog bureta kavijara, do umakanja brčina u kvalitetnu votku. Deformacija koja pozdravlja prolazak neke dobre soldatuše, predstavlja preplašeni odgovor na fijuk topova u daljini ili vid oplakivanja poginulog soldata tovariša. Iznervirani ishitreni pokreti izazvani ispadanjem jedne po jedne malene, a tako bučne kopejke, kroz bušan džep brjuki. Svaka od njih podmuklo svojim treskanjem i zveketom o pod, opominje na nemaštinu, nalik na kucanje sudbine na vrata Betovenove Pete simfonije. U tom slučaju, dotična kipeća lokomotiva ne da skida šapku, već je strgne u najgorem besu uz neizbežan prateći prekrst. Može se javiti za vreme praznika Bogojavljenja pre svečanog bacanja i potapanja stomačine u zaleđeno jezero. Može značiti i pohvalu domaćičinih izvrsno spravljenih blinja, uz neizostavno pominjanje Gospoda.
Prvi rođendanski poklon svakog deteta koje sa žarom u očima, balom na rubu usana, nema blage veze šta će mu ta lopta značiti, Golgota, skup neuspeha, frustracija, kompleksa, psihosomatskih problema koje roditelji rešavaju preko te lopte koja u većini slučajeva stvara crnu rupu u glavi deteta, kasnije odraslog smetenjaka koji će nastaviti tradiciju...
Da se razume, lopta je u ovom slučaju posrednika u vidu šire metafore, to može biti i gitara, baletanke, knjiga, plišana životinja, olovka, ma narod bira radio svira, jer sve zavisi od roditeljskih intencija.
Guraše Milenkoviću gudalo u krevetac, on klasa, ali ne može se reći da je baš normalan, dok, su Gagiću gurali košarkašku loptu, a on ni klasa ni nešto bistar. No, pojedinci moraju shvatiti da ta lopta može imati neku svrhu, spucati roditelje, babe, dede drito fudbalom u glavu.
Komšijsko dete sa predispozicijama za najobičnijeg pečenjara, sa telećom tintarom koja demonstrira kasapina na poklon od ujaka Vidoja za prvi rođendan dobija dugmetaru, marke Roland, za pravi put u životu. Tetka Gospava mu daruje lanac od čistog zlata koji je veći i teži i od igumanovog i od Kriletovog uz pesmu ,,Gara''.
Dok pijani gosti zvižde i hvataju pevaljku za domaćinsku dojku on razvlači dugmetaru do patosa, na ruci sija prstenje a oko zgloba narukvica, ali ne sija zato što je zlato, već, jer je u sali vrućina, znoj šiba, a Kod Matorog nema klime, a uz to pečenje je vruće i sve to za 100 evra, seća se kada su mu gurnuli dugmetaru u krevetac kako je mahao rukama da neće to, a matorci su u tom trenutku zevali u njega kao indijanac u tranzistor i došli do zaključka kao Laki i Milutin dok zure u Maksimilijana i odobravaju,, Aaa, radostan si!'', životna škola.
Srpska stjuardesa koja je 1972. godine preživela slobodan pad sa visine od 10160 metara i time ušla u Ginisovu knjigu rekorda. Nalazila se u JAT-ovom avionu koji se srušio iznad naselja Srpska Kamenica u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Uzrok pada aviona je ostao nerazjašnjen. Jedni tvrde da je to eksplozija bombe koju je postavio anonimni hrvatski separatista, dok zvaničnici Češkog civilnog vazduhoplovstva pretpostavljaju da se avion sudario sa zimzelenim drvetom na maloj visini, pri pokušaju prinudnog sletanja. Treći tvrde da su avion greškom oborili lovci Čehoslovačkog ratnog vazduhoplovstva. U svakom slučaju, Vulovićeva, koja je u avion ušla greškom umesto koleginice sa istim imenom, jedini je putnik koji je preživeo pad aviona. Završila je u bolnici polomljenih nogu, sa frakturom lobanje i tri polomljena pršljena, posle čega je ostala privremeno paralizovana ispod struka. Posle uspešne rehabilitacije, ova žena od čelika je ponovo prohodala i nastavila da radi za JAT do 1990. godine. Danas svoje penzionerske dane provodi u Beogradu.
Periodični proces u kojem se našlo bar 96% muškaraca koji su imali bilo kakav ozbiljniji konatkt sa ženom.
''Ljuta sam na tebe.''
''Zašto?''
''To ti znaš bolje od mene. U svakom slučaju, ja sam ljuta na tebe.''
''A šta sam uradio?''
''Ništa.''
''A ti si ljuta na mene?''
''Jesam.''
''Kafka, strinu ti židovsku, vadi me iz ove dimenzije!''
Ćutljivac. Nemušti jezik u početnom stadijumu razvoja.
Čovek čije su retoričke sposobnosti na nivou rečnog saobraćaja Saudijske Arabije. Simpatiše se sa karakternim osobama koje ne mrzi da govore u njegovo ime. U kafani poručuje isto što i ostali značajnim klimanjem glave, od priloga stavlja sve ili ništa, kad jebe - zahtev za promenom poze je onaj elaborat na stolu koji je sastavljao par meseci u slučaju da mu se posreći. Ruku na srce, to se gotovo i ne dešava.
U pojavnom obliku je zatvorene prirode, intravertan k'o Kinder jaje. Ne znaš šta ti misli mada jesi pokušao da izvučeš to iz njega uz par piva. Kontaš da mora da postoji neka kvaka u vezi s njim, da mora da ima neki sistem oslobađanja od stresa. Psovanje u dnevniku koji piše ili ubijanje prostitutki, nikako da dokučiš. Ali jeziv jeste, osećaš to u svakoj ćeliji...
- Zvao sam Mikija, ići će s nama na piće.
- Nisi valjda?
- Jesam, bio mi bedak da ga ne zovem.
- Kakav bre bedak kakve pičke materine kad je tutamuta. Koj' će nam kurac tamo kad čiviluk već imaju? Sa Žakom papagajem sam se više ispričao nego sa njim. Plašim se da ne flipne i upusti se u neki razgovor, šta posle da kažem njegovoj kevi?!
Jedini talas inostranih sapunica koji nas još nije pogodio. Proživeli smo (i još proživljavamo) hrvatske, meksičke, turske, žabarske, kurac-palačke i ostale serije, Pavića, ali naš narod još nije upoznao kratkometražnu kinematografiju ovog divnog naroda.
Oni koji ne poznadu BurkinskeFasoanske serije, kao da ne žive u Srbiji, u 21. veku (ej' Srbija, 21. vek!)
Naime, radnja je najčešće tipa, Abubabahumabubišarba se preseli iz jednog plemena u drugi, u bogato pleme (oni imadu i vodu) i upozna Džamahabamburatora, poglavicu tog plemena i tu se desi sijaset događaja, keva jom umre, ona rodi dete, umre joj brat, ona rodi dete, izgori selo, ona rodi dete, građanski rat , ona rodi dete...
Uglavnom, čini se da bi nam dobro došlo jedno osveženje od Pavića i serija od Vardara do Triglava (u našem slučaju nešto malo dalje, jedno par iljada kilometra)
-Ali Brahim Gida Al Neseri ti si pio vodu juče!
-Ne seri, juče se rodilo dete!
-Ah Aharamo Tisvrši Udupe Hapapapapapramerikano, što me uništi!?? (Nji'ov Hulijo Iglesijas bleji u pozadini)
Greška. Zajeb. Loše ti se piše.
Zasro si ga k'o beba pelenu i malo više. Poješćeš ogromno govno. Nije ti ovo trebalo. Upravo si pljunuo sebi u facu. I to šlajmaru. Ili, još gore, pišao si u vetar. Sve će ti se vratiti nazad. Ali sa kamatom. Duplom kamatom. Osetišeć bol k'o plavuša u hardkor njavi sa crnčugom strgnutog s lanca. Jebaće te.
Osetićeš kako ti palica formira nov oblik muskulature tela. Izmeniće ti se opis lične karte. I to u najboljem slučaju. Jednostavno, prepušten si hijenama koje će ti izjedati unutrašnje organe i ostaviti te da truneš crkavajući k'o najgori pas. Zgažen k'o pseći izmet, ispunjavaćeš šupljine đona na njihovim cipelama. Gotov si. Nema ti spasa. Spusti roletne, urobinzuj se, zaključaj bravu, nalupaj daske po prozorima k'o deveteset devete i prelepi ih izolir trakom. Sakrij se u mišju rupu, jer ti nema druge. Prekrsti se jer ti samo bog može pomoći. Amin.
Kuc- kuc.
-K-k-k-k-ko je?
-Ja sam brate, šta si zabagov'o? Aj' otvori?
-Je l' neko s tobom?
-Jeste, evo, mama, tata, tetka Rada, seka, komša Sima i ja, došli da te obiđemo. Otvori, koj' ti je majmune, sam sam.
-Ajde upadaj, brzo!
-Šta ti je brate, tajanstven si k'o Poaro Agate Kristi, samo mi deluješ daleko tupavije, u čemu je problem?
-Ovaj, znaš Milicu?
-Od Pere Tajsona?
-Da, lepa Mica!
-Ćut' kako smeš to da izgovaraš, nemo' nas neko čuje...
-Ma, ovo je sad sve suv' kurac u odnosu što se danas desilo? Znaš, da sam ti ispričao ono, da...
-Da te pali?
-To! I prišao sam i rekao joj u pogrešnom trenutku da bih joj rado, mazio mačkicu i da bih joj širio guzove.
-Ovaj, upravo si priklještio sebi jaja na šlic! Razumem te, Pera oće da te lema, aj' vidimo se i da se razumemo, ne javljaj mi se na ulici.
-Ne brini brate, ne planiram ni da izlazim, bar naredna tri meseca. Pošalji mi pljuge ponekad i reci Mici da je volim!
-Ti si lud! Aj' vozdra!
