Ne sme biti prazno.
„meni radi“
Živa istina!Kad god sednem da učim,pišem,ponavljam,provežbavam nešto odmah primećujem razne nesavršenosti svog radnog stola,sobe,kreveta,tepiha...Kada primetim i konstatujem to zatim još čitavih 5sekundi gledam u knjigu; zatim ustajem i bacam se na "neodložni" posao.
-Sedam za sto,vežbam matematiku.
razmišljam:
*auu vidi ovu paučinu po plafonu, a ide mi slava moram to da sredim.
*ccccc, kolko prašine po ovoj komodi,a tek televizor!
*morao bih da usisam što pre!
*Eureka! pronašao sam čarapu ispod stola....to bi trebalo da se oriba.
*Dal mi se čini ili je sneg SKROZ zatrpao ulazna vrata?!?
Narodna poslovica koja je nekada bila tačna.
A onda je došla tranizicija.
Kada se osećaš prazno i smoreno, kao kršina od automobila sa večito upaljenom lampicom da te opomene da voziš "na rezervi".
Nešto nije u redu, nije kako treba. Obično kad nađeš neku ftinu robu, pa kao fora nešto hoće da ti podvale
A : Našo sam brate, brutalan auto za 700 jevreja. Šta ti slišmi ?
B : Ne znam buraz, meni tu nešto smrdi
Reči kojima brižni otac naručuje piće za sebe i kafanski katalog da deca izaberu da l` će crni ili žuti sok
Pristojan način da se završi razgovor o djetetu koje je totalni propalitet
Ogromna laž. Glomazna, nemerljiva. U rangu sa onom Poštenom nalazaču sledi nagrada.
Prilikom izgubljene lične imovine, novčanika, torbe, tašne, kofera, izgubi se i dobar deo keša, a ujedno i prateće dokumentacije. Uspaničeni, znajući da je sav novac već dospeo u nečije ruke, a pošto u Srbiji žive samo pošteni ljudi koji odmah trče da vrate sve što nađu, već se opraštamo od izgubljenog. Ali uvek postoji prijava policiji, ili neka druga vrsta nade da se nekako vrati novac. Jer, nada umire poslednja. Možemo samo mi da umremo pre nade.
Ali tu otpočinje sindrom. Neobjašnjivo je zašto ne priznajemo da nam je stalo do izgubljenih par hiljada više nego do ostalih papira koji su bili zajedno. Verovatno ću to saznati kad budem prvi put izgubio novčanik.
-Joj čoveče šta da radim? Uf.
-Šta ti je bre?
-Izgubio sam novčanik. Nema ga, sve sam predžepao i pregledao, ali izgleda da je ostao u kafiću. Nego ga je garant uzeo. Gotovo sve sad.
-Daj smiri se brate. Pa šta si imao u njemu?
-Četrdeset hiljada.
-Ajde bre, ja mislio dve hiljade eura. Nemoj se nervirati, biće para, samo nek je zdravlja.
-Ma... Ma nije meni za pare bre. Nego, ostala mi članska karta biblioteke u pregradi. I kupon za Maxi.
Izraz koji govorimo roditeljima kada zahtevaju od nas da idemo sa njima u neki market.
Roditelj: Sine, hajde sa nama do marketa u nabavku.
Dete: Samo ako mi uzmete nešto.
Pesma šeika koji žali jer ima samo dvadeset i jednu suprugu.
