Ponegde i "nisi ti meni bilo ko". Rečenica koju čujete od roda rođenog u trenutku kada pokušava da vas zavrne.
Nećak: Striko, dobro da si sam... Reci mi, imaš li još one domaće viljemovke, ide mi rođendan, pa da počastim društvo? Stric: Ima, ima... Koliko? Nećak: Može dva litra? Stric: Može. Nećak: Koliko? Stric: Pazi, tržišna cena je 1500 dinara, ali nisi ti meni svako, pa može za 'iljadarku. Nećak: Striko, mani ti što ti ja nisam svako, sreo ja usput komšiju Rajka, reče da si njemu dao za 800...
kvazi-instrument za koji u Srbiji, a i šire, postoji duboko uverenje da može da odmeni upotrebnu vrednost i kvalitet bilo kojeg drugog instrumenta,od harfe do orgulja.
novokomponovani domaći muzikant,pošto je odkupio "kompozicije" od "najprofesionalnijih" ljudi domaće nam estrade,jadikuje svom "menadžeru":
muzikant: Au,Batko,će mi treba i harmonikaš i klavirista i onaj što duva u ono metalno...valja 3 krave prodati, da se sve to plati!
Batko: Ne sekiraj se,će ti Batko sredi Mileta Sintisajzera,pa da vidiš sine šta je umetnik!
Proces koji ljudi zainteresovani za svoj tzv. aktivni rečnički fond, a pritom vole da provode vreme međ' narodom, s vremena na vreme moraju da odrade ne bi li ponovo počeli da izgovaraju smislene celine umesto nedovršenih polu-rečeničnih uzvično-sugestivnih budalaština.
Najbolji način za to je da se uzme u ruke neko delo klasične književnosti (da, da...), ja l' domaće, ja l' strano, i da se iščita to lepo. Posle toga ste neko vreme bezbedni od spoljašnjih uticaja i ma koliko ljudi oko vas br'timili sve odreda i, 'nači, 'el me razumeš, u suštini, ta mala, ludilo, e!...vi ćete uspevati da održite pristojan razgovorni nivo, uplićući sumanute poštapalice (pa nismo lutke, majkamustara), ali i uspešno postižući da vas razumeju.
Upozorenje: Posle čitanja tog nekog klasika, kratko vreme verovatno nećete moći da govorite ikako drugačije, osim kao udžbenik. U toj situaciji može i da se desi da skontate da vam fali reči, tj. da bolujete od sindroma stečene leksodeficijencije. Tada mnogi posežu baš za onim od čega su pokušali da se leče ('nači, o tome ti pričam, ludilo mozga u principu, eee!), ali uz veliku borbu odupreti se tom neizdržu je moguće. Bar na neko vreme.
Onda ponovo knjiga.
'Nači, u principu - najbolji za to je Andrić. U suštini.
Najteža kleveta, verovatno najgori pečat koji može da se udari nekom čoveku ili organizaciji. Dušu dao za diskreditovanje protivnika. Gore nego strani plaćenik, domaći izdajnik i peder zajedno, puta tri. Funkcioniše po sistemu uslovnog refleksa, jer se strah od toga da će te pojesti pomračina ili da ćeš izvući besplatno logorovanje na Golom otoku toliko urezao u kolektivno pamćenje da i dan danas izaziva podozrenje i sumnjičavost. Ne pomaže ni to što je Uprava državne bezbednosti štitila poredak jedne zemlje na koji se sada gleda kao ideološki izrazto antisrpku, pa to daje dodatni govnomazački kvalitet. Ono što su prosečnom Srbinu CIA, MI-6 i Vatikan u svetu, to je Udba za domaće potrebe, izvor i objašnjenje svakog zla. Izgleda da ova, nekada neosporno moćna tajna služba, nije radila ništa drugo osim što je smišljala najsloženije Pera Kojot planove da zajebe sve što je srpsko, i da ih je tako dobro smilila da se i dan danas ostvaruju, davno pošto je ona formalno prestala da postoji. Naravno, kao i sve što se koristi nasumično, previše i bez da se prethodno pita mozak, izliže se i dovede do apsurda.
-Ma bre mamu im ja jebem vaterpolističku, pa mismo bre ovde na Balkanu bili pre njih već hiljadama godina, Vinčansko pismo je... -Aaaaa, ti si Deretićev znači? -Koji bre Deretić? Govno udbaško, podmetnuli ga priča te gluposti i diskredituje prave naučnike. -A ti znaš to jer? -Čitao sam ''Srbi i Atlantida'' i Dejana Lučića. ---------------------------------------------------------------------------------------------------- -Gospodine predsedniče Randompalanačkogkluba, kakav je vaš stav o privatizaciji sportskih društava? -Mislim da se sve to radi selektivno. Kako država može da pomaže Zvezdu i Partizan, to su udbaške tvorevine, a evo naš klub je osnovan daleke 1922 i imaćemo uskoro vekovnu tradiciju igranja u drugoj ligi, zašto na nas neko ne obrati pažnju i pomogne nam? ---------------------------------------------------------------------------------------------------- -Nego kaži mi ti sine, ima li neka snajka? Dočekaću li praunučiće? He-he-he. -Ima deda, ima. Milica, od Milisava što drži radnju sa pločicama za kupatilo u gradu. Evo zabavljamo se već... -Kuku crni Crnjoslave, pa Milisavov otac je bre bio udbaš, komšije smo bili dok sam bio u službi, prijavio me da sam se izjasnio za rezoluciju Informbiroa, jedva sam se opro. Beži od udbaške familije! -Dobro bre deda, majku mu, pa i ti si bio komunjara, to je kod vas bilo normalno da se cinkarite, imao si crvenu karticu i sve, u crkvu nisi otišo do '95 za svaki slučaj. -Pa gde sam smeo od njih. ---------------------------------------------------------------------------------------------------- -Liiipeeee cvaaatuuuuu... -Zajebi me bre, džukelo pijana, znaš li da je.... -Au, izvini ti si trezan? Ta flajka vinjaka što je držiš tvrdi suprotno. -Dobro, možda i jesam pijan, a bar ne pevam muziku koji je izmislila Udba da zaglupi mlađariju da se ne buni protiv pošasti komunizma i promoviše smrdljivo jugoslovenstvo. -A je l'? Ti, beše, samo krajišničke pesme? -Dabome, mi smo najbolji Srbi! -I veliki antikomunisti, zato ste im i dali samo dva'es brigada. I ne grli više taj vinjak nego ga daj 'amo!
Izraz koji obuhvata gomilu svakodnevnih situacija, a može da označava kako opijanje, tako i nezaboravan provod i naravno bivstvovanje sa osobom suprotnog pola!
DRUG1: Hej gde su Djordje i Tamara? DRUG2: Ma pusti ih, eno su u sobi čudnuju se!
ŽENA: Pa gde si ti celu noć? MUŽ: Ma pusti me ženo, došao mi drugi iz osnovne, doneo Litar domaće, pa smo se čudnovali celu noć!
Sportski eufemizam za "Usrali smo motku". Na polni organ iduća floskula kojom se iskompleksirani srpski sportisti, ti u svetu najfrekventniji predstavnici srpskog mentalieta, pravdaju za svaki eventualni lični ili ekipni neuspeh u sportskoj areni. I dok taj isti svet legendarnu parolu Pjer de Kubertena "Važno je učestvovati" čuva i neguje kao jednu od osnovnih ideja vodilja u sportu a možda i kao sâmu esenciju istog, u našoj maloj ali ponositoj državi na sportiste se gleda kao na savremene potomke nekadašnjih slavnih učesnika Kosovske Bitke - epskog događaja i dalje neutvrđenog konačnog rezultata - čiji se golovi, koševi i gemovi broje jednako kao nekada posečene turske glave. Nažalost, kako trenutna praksa u sferi modernog sporta isključuje svaku, pa i najmanju mogućnost upotrebe sablje ili kubure, Srbi su se našli pred neprobojnim zidom od sopstvenog ega i sujete. A tolike merdevine još nisu izmišljene.
Elem, valjda su zbog toga srpski sportisti i sportski radnici, opterećeni gorepomenutim senima svojih junačkih predaka i pod hroničnim ali stabilnim pritiskom neobično zahtevne domaće javnosti, i razvili poseban oblik lirsko-mističnog izražavanja a u cilju univerzalnog prevazilaženja tog, u slučaju gorkog sportskog ishoda, komunikacijskog jaza sa navijačima. Jer, u Srbiji se sve prašta osim nepripremljene konferencije za štampu. Laku noć.
- Kako komentarišete rezultat od 5:0 za protivnika i očajnu igru vašeg tima? - Eto...mi smo se borili kako smo znali i umeli...moji momci su ostavili srce na terenu...Ostaje, naravno, žal za propuštenim šansama...
- Gospođice Jevtić, zašto niste završili trku Maratona u Londonu? - Moj trener i ja smo imali spremljenu odličnu taktiku za tu trku ali nažalost ja nisam mogla da je sprovedem u delo. Ostaje žal da je bilo lepše vreme i da nije padala kiša...
- Gospodine Bajkoviću, kako komentarišete Vaš - malo je reći - nesmotren prekršaj nad igračem Bordoa u sudijskoj nadoknadi, iako ste bili svesni da je Vaša ekipa u tom trenutku imala rezultat koji je vodi dalje? - Pa, eto...ne znam šta da kažem...Ostaje žal što me je moja majka udarala u glavu peglom kad sam bio mali ali šta je-tu je. Idemo dalje. Sledeće nedelje igramo u Kupu sa FK Pičkovci iz Pičkovaca...
Razvučene stare trenirke, veste, majice, čarape i ostali odjevni predmeti koji su nakon određenog broja godina postali prestari da ih se nosi "za po van " , ali su tako jebeno udobni i tako srcu prirasli da ih se ne možete rješiti te ih nastavljate nositi dekadama nakon što ih prerastete i izmasakrirate do neprepoznatljivosti .
Došavši doma , svlačite cipele , stavljate ih na već predviđeno mjesto , te ritualnim korakom se približavate odlagalištu domaće odjeće i brže od najvještijih striptizeta sa sebe skidate ušminkanu odjeću i jednom rukom oblačite nešto što liči na majicu, dočim drugom upadate u rastegnute sive hlače. Nakon toga mirno kročite domom svojim, u sigurnosti pamučnih odjevnih predmeta koji izgledom podsjećaju na oprave afričkog plemena.
Zamislite jednu klasičnu automehaničarsku radnju. U radnji majstor kuva kaficu u kuvalu domaće izrade (čitaj "gajtan u utičnici je vezan na dva žileta koja su uronjena u vodu") u lončetu koje je bar za deset godina starije od mladog šegrta koji veselo umazuje ručice mašinskim uljem punim metalnih opiljaka. Kao i svaki majstor, i naš gorepomenuti junak ne voli prekidanje tokom svog omiljenog dnevnog rituala, te pažljivo prati rad mladog šegrta.
Ali avaj! Mladi šegrt izlazi iz kanala u kome je bio zaglavljen radeć' na Golfu MK II (turbodizel naravno, sa duplim farovima, podrazumijeva se), i sa smješkom na licu prilazi majstoru kome je taman provrela kafa. Majstor, kao i svaki pravi majstor zna da je šegrt završio posao i da će vjerovatno da sjedne kraj njega i traži koji gutljaj dragocjene tečnosti. Zato majstor koristi navedenu sintagmu iz naslova, kako bi što duže šegrta zadržao u kanalu. Da se kali, jelte, dok sam majstor uz prvi srk kafe dostiže nirvanu.
- MILANE! - Evo, evo... - Nemoj ti meni "evo, evo" nego vuci dupe 'vamo, došla nam je veeeoma bitna mušterija. - Izvolte gazda! - E, tako, ovo je čika Urlich von Klinkherhofen, znaš onaj što ga je mala Marica navatala u Njemačkoj? - Da, da, znam, navatala ga na dete i... :pang!: - Šut! Nemo' da radi francuz ope'. Nego, dovezao nam je vidi ovu lepu mašinu tamo. - Mercedesa? Novog? - Jeste. I ti ćeš da ga popravljaš danas, eto, ako sam skontaš šta je loše na njemu, mogu da ti ostavim radionicu komotno. - Sve je to lepo, ali gazda... ne mogu danas. - Što? - Pa još tražim kataklinger na onom Jugiću da ga podmažem :pang!: - Joj Milunka, sunce li ti jebem ono žarko i kud me nat'ra da ga primim, jebala te komšinica Radojka udupe te jebala...
Najeksluzivnija radnja u elitnom tržnom centru, sve blještavo, prodavci isfazoniranih frizura i njegovanih bradica i napucane prodavačice lebde pored kupaca i smeškaju se iako ništa nije smešno. Napucane i cene. Tuc-tuc muzika u pozadini. Sve je tako kul i urbano. Od svog tog nepotrebnog glamura Bosancu neprijatno pa još mu i vruće jer na sebi ispod kaputa ima dva vunena džempera. Ali, skupio nešto para, riješio da najzad počasti sebe pravim parom cipela, pa koliko god da koštaju, ko ga jebe... I priđe najskupljim; onako, ne izgledaju loše, solidan kroj, a i duboke su – valjale bi za snijega. Odmah mu padne na pamet šta mu je djed uvijek govorio: “Kad pazariš cipele, najprije ih dobro pomiriši. Prava koža miriše, skaj smrdi. Ne daj da te zajebu ti prevaranti”. I na užas svih prisutnih zabode nos u cipele i stane da njuška… Sumjiva roba! -Izvinite molim vas, možete li mi reći gdje su proizvedene ove cipele? -Molim? – pita začuđeni prodavac, previše cool da bi te razumio kad mu se razgovjetno obratiš. -Zemlja proizvodnje? Made in… ? -To su italijanske cipele. -Jel? Mogu li da vidim njihovu deklaraciju? -Hmm, deklaraciju? Pa možete, naravno da možete, ali to će potrajati dok nađemo.. -Sačekaću…
Poslije par minuta izlazi iz magacina i pruža kutiju sa deklaracijom: MADE IN BANGLADEŠ! -Bangladeš? -Bangladeš… -Doviđenja. -Sačekajte, pa imamo mi još modela. Ovo sve je talijanska roba… -Jebo ja tebi talijansku mater u Bangladešu!
Ako jos uvek ima nevernika - ovo ce ih pokolebati, Srbija IPAK ima porno industruiju. Rec je o samom vrhuncu domace kinematografije koji je postavio nove standarde za buduce generacije (oni "procureli" snimci manje-vise poznatih licnosti mogu da se pokriju usima) svojom glumackom ekipom, rezijom i svojim naprednim audio-vizuelnim tehnikama. Naime, ne znam koja bi se jos zemlja mogla podiciti ovakvim ostvarenjem, cija je izrada kostala najmanje 450 dinara (cena kasete za kameru) + troskovi ekipe-ketering 30 din (1 pivo za kamermana), a koje je ipak snimljeno i pusteno u promet !? Ovde ima svega, pa cak ni oni koji ne vole pornice nece ostati uskraceni - tu je stari dobri humor domacih serija, dovitljivi komentari snimatelja (koji je istovremeno i reziser i tonac a u jednom delu se pojavljuje i kao glavni glumac (!?) dok ce ljubitelji hardcore-a to i dobiti - zestoku akciju celih sat vremena, zajedno sa socijalno-zutim tapetama u "apartmanima" u kojima se snima, i sa sve crnim tabanima glavnih glumaca, a tek kad na pola filma upadne i dedamrazica - sreci nakad kraja. I kao slag na tortu - vatromet koji ispaljuju iz...hm,glavne glumice...
