Dobro poznata priča o momku od svojih 4 - 5 metara visine, koji je, iz samo njemu znanih razloga, uzeo čoveka za kućnog ljubimca i držao ga zatočenog u svojoj kući. Često bi mu donosio darove i izvodio ga napolje u šetnju, no gorostas je, i pored sve naklonosti koju je rado iskazivao, bivao promenljivog raspoloženja : zadovoljan čovekom, ili pak samim sobom, činio se kao pitom i dobrodušan; no ponekad, u neshvatljivim naletima ljutnje i besa, džin je običavao da se izgalami - i čak izudara čoveka, što je ovaj dugo pamtio i klonio ga se koliko je to bilo moguće. Ovakvo ponašanje svakako je bilo nerazumno, jer niti je čovek imao inteligenciju i iskustvo jednog džina, niti je mogao živeti i postupati kao pas, hrčak ili saksija sa cvećem - mogao je biti jedino ono što jeste, mali, bespomoćni čovek koji, istovremeno, zazire i divi se snazi i sili.
Seti se ovoga idući put kada tvoje dete od 2 - 7 godina napravi neko sranje i izvede te iz takta.
Gledam one taktične roditelje kojima dete istrči na ulicu. Otrgne se i šmugne. A oni ga smirenim glasom opomenu da je to zabranjeno.
Ne razumem.
Kako tada da budeš svestan dečije bespomoćnosti kada je u pitanju nestašluk koji je opasan po život?! I da se nadaš da će i na dalje da posluša da je zabranjeno istrčavanje na ulicu.
Gledala sam roditelje kojima su deca jela kamenčiće na plaži. Uljudno i smireno su sa njima razgovarali. Roditelji se okrenu i malac proguta...oni opet ali još strpljivije. Dete ponovi isto. Oni opet seriju tupljavine. Mali je prestao tek kada se najeo.
Samo sam jednom dobila batine. Pela sam se uz police i kada sam došla da vrh sve se srušilo. I police, i ja. Meni nije bilo ništa ali na tim policama je bila tek spremljena zimnica. Te zime nije bilo ni ajvara, ni džema. Niti sam se više pela na te police, niti smo ostali bez zimnice.
Slažem se potpuno sa prethodna dva komentara - ne može samo devetanje, mora i priča, objašnjavanje, ljubav i emocije pre svega. Isto kao što ne može ni samo priča, to je idiotski do krajnjih granica.
Ali da, ovo je pozicija vašeg deteta u odnosu na vas koji ste tri puta veći od njega i često se ponašate nerazumno.
Ljubav je obavezni preduslov da se neko bije.
Obično roditelji koji nikad ne dižu glas detetu nadokađuju udaljenost i rezerviranost. Posao, socijalne mreže, mali užici u obliku izlaske s prijateljima, igrice, hobiji, knjige, vikendi putovanja i šta ti ja znam (uglsvnom posao i buljenje u ekran) stvaraju distancu između deteta i roditelja.
Onda se ovi kao proseravaju nešto i izigravaju "prijatelje" pa kao mi o svemu otvoreno razgovaramo, pa šta ti ja znam.
Stvar je u tome što se taj roditelj toliko udaljio od deteta da ne može ni da ga opomene.
Detetu ne trebaju neurotični prijatelji, njemu su potrebni roditelji.
To vam matori govori iz iskustva, jer imam trenutno 4 komada.
U svakom slučaju, dfinicija je vrh zašto toliki minusi bem li ga
Zato što je napisana u krajnje pogrešnom maniru :) Jako je teško ne napraviti greške u vaspitavanju, pogotovo danas. Ali da, taj liberalno - prijateljski stav je po svoj prilici najpogubniji. Detetu treba roditelj, prijatelje će već samo naći.
Dao sam plus, pismeno je, ali poruka je diskutabilna. Šta, dete uradi neko sranje i ti ne treba da povisiš ton na njega?! Svašta...
Sme li se znati koliku decu autor ima?