Priča obilaznicom

- Bio sam danas do prodavnice, nećeš verovati šta mi se desilo!
- Šta?
- Neverovatno nešto, ulazim ti ja u prodavnicu oko devet. Danas sam malo kasnije krenuo, obično idem oko osam u radnju, ali danas sam iznosio smeće, pa sam video komšiju Lazu kako isto iznosi smeće. A Lazu nisam video sto godina, i pitam ti ja njega gde je ovih dana. Kaže on da je bio do rodbine na selu u Mrčajevcima par dana, tamo su pekli neku rakiju i rakija bila
- Dobro, dobro, ali šta se desilo u prodavnici?
- Aha, da! Ulazim ti ja u prodavnicu oko devet. Ili je bilo pola devet. Hmmm. Ili beše devet i petnaest.
- Nebitno brate, šta se desilo.
- I to što kažeš. Ulazim ti ja tako, krenem da kupim hleb, mleko, neke paštete. Pa nikako da nađem one koje sam hteo. Svaki put kupujem one...
(nakon podrobnog objašnjenja sastava paštete koje kupuje, tipa hleba i razloga zbog koje baš taj kupuje, njegovih razmišljanja dok je šetao kroz prodavnicu sa malim osvrtom na njegovo detinjstvo, pubertet, dan kad se oženio, i dan kad se penzionisao, šta je sve pričao sa ljudima u redi i sa kasirkom, par manjih digresija na temu vremena, komšijskih međuljudskih odnosa, i odeću koju su kupci u prodavnici nosili, izazivajući za to vreme promene boje lica kao kod kameleona, najzad prelazi na suštinu).
… I tako ti na kraju ja skontam da mi je kasirka vratila petnaest dinara više za kusur. Jel’ možeš da veruješ ti u to?
- Mogu da verujem, nije znala kako da te se otarasi jer si i nju udavio. Da li si ti normalan, jebote? Pa pola sata mi pričaš kako ti je vratila petnaest dinara više? Mogao si u jednoj rečenici to da mi objasniš!