Dva ili chetiri multimilionera trchkara po, suncem okupaom, terenu trudeci se da stigne stilizovanu lopticu skochicu, dok oko njih sedi gomila invalidnih budala (takodje multimilioneri) koja nema pametnija posla pa umiruci na 60 stepeni u tishini prati putanju gorepomenute loptice...
U mom, i obližnjim dvorištima, razlog fizičkih povreda koje nastaju kod dece uzrasta 3-13 godina, usled rasprave o tome ko će od njih da bude Novak Đoković. Nakon neuspelog sklapanja dogovora, lete reketi i loptice, svako dete otrčava do svog ulaza i vrišteći doziva proizvoljnog člana svoje porodice, sve u cilju da ovaj sidje i istuče ostalu decu jer ga nisu krunisali titulom najpoznatijeg srpskog tenisera.
Dvorište obasjano suncem, ptice cvrkuću sa grana, hladan vetrić pirka sa zapada i navodi krošnje drveća da naokolo odašilju pozitivne vibracije putem melodičnih zvukova šuštanja lišća. Deca se spremaju da igraju tenis. Mreža je postavljena. Reketi su tu. Loptice su tu. Publika je tu (starci sa obližnje klupe, po koji pas). No, odjednom, harmonija savršentva se raspada, deca trče naokolo, vriska se čuje sve do 5-og sprata:
Dete 1: mamaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa, ja 'otju da budem Novak a oni mi ne daju (kroz plač)
Dete 2: dekoooooooooooooo, uzmi onaj tvoj pištolj iz vojske i sidji dole!!!
Dete 3: taaaajoooo, dodji dole, taaajoooo. Saćete vi videti kad moj tata sidje (drugoj deci). Potom dobija udarac reketom u glavu.
