Propada kroz barsku stolicu

Uglavnom nalakćena na šank, jede cigaretu za cigaretom, a od povremene nervoze, ili nedostataka koje ljute gasi ih na pola. Razmazana jeftina šminka koja se probija kroz dim i polusliva s umornog naduvenog lica gde su godine ostavile maha i blajhana kosa sa tri prsta izrastkom su njen trejdmark. Pokušava da izvuče iz sebe još po koji trzaj šmekerskog pogleda koji je posedovala pre cirka dvadeset godina i privuče po kog kamiondžiju, ili pripitog putnika - namernika kako bi se ogrebala za koju radžu, a dala brzu snošku za uzvrat. Klati se dok ide od jednog kraja šanka do drugog, dok je kafedžija tera ona lomi štiklu i u hodu kidajući i drugu psuje. Izlazi napolje, hladno je, a plastična ofucana jaknica sa okovratnikom od nejebane kamile, inače jedino nevino na njoj je ne štiti od vetra. Pije joj se, spora i duga noć je pred njom. Umornim pogledom i poluprisutna gleda u pravcu pridolazećih i nada se da su ovi farovi upravo njoj bljesnuli.

:umorni i šifonjerskih dimenzija masni kamiondžija se približava kafani:

- Srce, hoćeš da se malo družimo?

- Daj, bre Žaklina, mani me, vozim tri dana, ne vidim na oči, a gladan sam ka' pas...

- Samo jedan brzi šećeru, a, da te ova mačkica odradi?
:namiguje polutrepćući i klateći se:

- Nit' sam ja šećer, nit' si ti mačkica, nego dodji da se ugreješ i da trgnemo po koju ljutu, a jebada ne mora, promaja je dole, svi znamo da kroz barsku stolicu propadaš, zato i stojiš nalakćena na šank.