Prosidba

На ћувику испод штале, отац Станко је упарађен нестрпљиво шеткао гологлав, и кад га угледа, раздра се из свег гласа:
- Пружи корак, младожења, млада ће ти се преуда док ти стигнеш!
- Помаже Бог, оче, ја јаком из града, локал је нешто каснио...
- Олењио си се у вароши, видим ја. Ајде, пресвукуј се, ја сам упрего коња, јави се мајци, па дидемо, јесмо рекли у 2?

Бришући старачке руке о кецељу, мати му потрча у сусрет, са олакшањем пуштајући дуго суздржавану сузу.
- Нек си ти мени дошо, Радоје, радости мајкина!
- Како си, мајко?
- Сад сам добро, сине мој. Нема те дуго...
- А, ради се, стара, знаш како је...

У суседном засеоку, у угледној кући газда-Милуна, старија кћерка Снежа је нервозно тумарала по соби, правећи се да тражи шналу за косу, све у нади да ће прикрити голему нервозу, коју нико свакако није ни примећивао, јер је она била општепристуна и притискала је кућу као поклопац на експрес лонцу. Милун је широм отворио капију. У повратку је свартио у подрум и наточио бардак са ракијом. Млађа кћерка, сва озарена, истрча из шљивара, вичући:
- Ете и'!

Милун навуче најновију шајкачу и пође да дочека госте.
- Добро дошли, добри људи!
- Боље те нашли, газда-Милуне.
- Е, јак сам ти ја газда... - процеди Милун и сети се колико су му комунисти жита и стоке покупили летос.
- Којим добром? - направи се невешт Милун.
- Биће добро акобогда. - насмеја се Станко.
- Еее, даће бог. Ајте, ајте, идемо горе на доксат. Жене, дајте послужење за ове часне људе.

Радоје, који је до тада црвенео, зеленео и плавео, усуди се да усправи поглед. Милун је био румен у лицу, попуцалих капилара на образима, са борама набрчканим челом, глатко избријан, седих обрва испод којих су грмеле светло плаве очи. Кошчати нос је лицу придавао тај застрашујући тон и Радоје помисли да ће се срушити од страха, само ли му се обрати.

- Ти би да се жениш? - погледа га значајно и са доста топлине Милун.Тај пријатељски призвук изненади Радоја.

Видевши да се мучи са речима, Станко узе ствар у своје руке:
- Па јесте, газда-Милуне, време му је. Ето, скућио се доле у вароши, па греота да сам човек троши целу плату. Моја Стамена занемогла у руке, а ми женске деце немамо. Она вели да се лепо разговарају деца још од пролетос, кад је било прело у доњу малу...
- Чистиш улице, синко, јел то? Не ваља ти наш сељачки живот, канда? Фали ти нешто овде, па си отишо у варош? Оћеш дете живо да ми зазидаш у онај бетон дол', поред оваке милине код куће, а? Е, па нећеш брајко мој, јок вала! Слушајте вако, Станко и ти дијете Радоје: ја ћу да ви дам дете, ал једино да се договоримо. Да ви ја помогнем да завршите ону кућу што сте ударили плочу претпрошле године, и да деца ту живе. Ја ћу да дам још ектар земље у Лугу, и да живе ко два голуба, да могу унучиће да гледам сваки дан и да живе ко и наши стари што су, а не да ми се потуцају по туђим кућама, и да их виђам само о Слави и Тројицама. Ил тако, ил никако. Ја друкчије дете не дам! Ти Радоје, види шта ћеш, мали ниси, војску си служио.
- Милуне, пријатељу, немој тако, па Радоје је 28-ми на ранг-листи за стан, сад више не носи метлу него полива цреветом, па можда ће и у Савез да га приме скорије...
- Шта велиш??? Марш из моје авлије, багро комуњарска! Зар дете за безбожника да дадем? О, Свети Георгије, Мати Параскево и сви свеци небески, чујете ли ово? Па јел је мој отац зато Турке на буљуке теро дванаесте и тринаесте, а Швабе и Бугаре у Великом рату? Да би ви, децо, оставили славу и огњиште и уватили се у ту црвену калакурницу? А, нећеш га Станко, а ни ти Радоје, док сам још ово мало у памет. Не дам дете! Муууууааарш из авлије, сотоне, изроди...

Радоје осети као да га корбачем шибају по голим прсима. Свака реч је остављала дубоки ожиљак и он је знао да Милун говори истину. Мислио је слично и сам, али му је требао један овакав шамар да се прене. Још од претпрошле године сумња у своју младалачку занешеност и опијате нове идеологије, али је то сузбијао негде дубоко у себи, не желећи да призна грешку ни себи ни другима. Више се ни не сећа када је поново почео да говори ''Оче наш'' пред спавање.

- Реко ли ти ја, синко, да безбожје добра донет неће? - више за себе прозбори отац, док их малено кљусе враћаше кући необављена посла.
- Е, ја. Тако ми и треба! Све је у праву газда-Милун. Сутра идем у манастир да се исповедим. Враћам се кући, оче, ако ме примате натраг. Решио сам!

Станко од радости поскочи са даске на којој је седео, левом руком загрли сина јединца из све снаге, а десном ошину бичем неухрањено коњче, не би ли што пре стигло кући. Ако Стамена не умре од среће данас, нико неће.

Отац пусти глас колико га грло носи: ''Погледај, де мала мооооја...'', где га Радоје спремно дочека, те наставише у два гласа, тако силно да их је Стамена већ могла чути: ''...мала моја, мала моја. Погледај де, мала мојааааа!''