Misao koja vam prva naleti u glavu posle neke informacije, gde uvhatite sebe kako iz vas kulja najgora tmina vaše duše, najveće prostote, perverzije za koje niste ni znali da možete da stavite igde u svoj um. Prvoudarna misao ne bira mesto ni vreme, ona se samo desi i uvek je gorko slatka, zapravo samo je groka, izopačena, ali se vama čini na sekund slatkom i kao veoma kul idejom. Naravno odmah je odbacite, stresete kao sneg sa ramena, vratite u tamni džep vaše duše, među sve ostale pokvarene komade vas, od koga se i sami pomalo plašite. Niko je nikad ne izgovori, jer bi vam naravno osoba do vas rekla da ste nenormalni, iako je i sama imala slične momente, ali uvek tuđe govno više smrdi.
-E ljudi znate malu Bilju?
-Ček brate, to Coletova mlađa sestra?
-Mhm, navukla se na krek, puši kurac za 250 dinara.
(Privoudarna misao svima pristutnima: Samo 250? Da mi nije ostalo nešto od jutros, kad sam išao do pekare?)
-Aaaa, daj brate strašno!
-Jao, da jadna mala. Jadan Cole, bre.
-E, stvarno jadna tetka Marina. Sramota!
Дао сам плус, али нема нигде за 250 ђунти, чак ни код мале Биље.