Pućula

(околина Липљана, 1093)
Петар: Што смо стали, Вукане?
Вукан: Чекам извештај авијације.
Петар: Каква бре авијација у 11. веку, јеси ти присебан? Да ниси опет дувао ону дурмиторску вутрицу, а?
Вукан: Нисам ја твоја кева да дувам, сачекај два минута да видиш шта је авијација.
(2 минута касније)
глас са неба: ААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААААА (тресак)
Митар: (излази из рупе) КО ЈЕ ПРЕСЕКО УЖЕ НА КАТАПУЛТУ ДОК СЕ НИСАМ СКЛУПЧАО ЈЕБАЋУ МУ МАТЕР САДА
Вукан: Дедер не сери него причај какво је стање ствари.
Митар: Ево овако- север тешко брањен, југ слабије, исток никако, запад к'о југ.
Петар: Значи идемо на исток.
Вукан: Увек си био нубара, тебрекс.
Петар: Зар није логичније да идемо на небрањену страну?
Вукан: Види се да си одрастао код Ромеја, сукња ти избија из очију. ПОЛИГРАДЕ!
Полиград: ОЈ?
Вукан: СЕО СИ НА МОЈ! Нећемо њега, видиш како је лаковеран. ВУКОДРАЖЕ!
Вукодраг: Ође присутан и спреман.
Вукан: Спреман кажеш?
Петар: Знао сам да је 'Рват, знао сам.
Вукодраг: Знао си ти мој курац, причајте шта треба.
Вукан: Покрени војску да напада северну страну града, а Џекија и Рекса стави на југ да јебу кеву овима кад крену да беже.
Вукодраг: То све?
Вукан: И не дирај месару у граду кад освојимо, јебаћу кеву оном ко опет буде мазнуо прасетину.
Вукодраг: (себи у браду) Е шта је мени требало да се запослим код Србина, а лепо су ми говорили да је боље и код Карантанаца.
(Вукан се враћа у свој шатор)
Вукан: Ууу види га мала пућула, ко је моја мала пућула? Пући пући пући
Вуканов син: Добјо је бје ћаје више, пућнем ти кеву.
Вукан: То је мој син.