Trandafil

(замак у Дежеви, 1280. година, 22:00 по средњоевропском времену)
Драгутин: Е коначно више се прекласмо с овим Византинцима, матер им хеленизовану јебем... Него где ми оно беше жена у овим собама сад? Хм... Прва није сигурно, кујна није, вц мушки није, вц женски није, друга није, трећа није, соба за секјурити није, пи-ар агенција није, рачуноводство... чудно, не сећам се да је рачуноводство било поред пи-ара.... добро, нема везе, четврта није... ееее пета... или беше шеста мајку му јебем? Хм... Е па да, ја сам исти владар из лозе Немањића која је соба, значи пета.
(полако одшкрињава врата)
Драгутин: Ујааа, је л' ту мој слатки мали трандафил, убран на благим зеленим пољима Мађарске и стављен да ми мирише на дуга лета у мој бели двор, као што су јорговани мирисали мом благородном оцу на дуга лета и дугу радост са својом благословеном супругом, благородном госпођом Јеленом? Је ли ту радост неизмерна моје душе окрвављене дугим тешким бојевима, огрезле у неизмерној крви и бештедним клањима и тешким повицима? Да ли спава моја лепа драга?
особа из мрака: Зјуууу Драгутине ћоримау, смрдиш к'о да си у септичку јаму уп'о бре, иди се запери, 'оћу душу да испустим бре!
Драгутин: Драга, откуд ти са тако дубоким гласом?
особа из мрака: Отуд, драги мој, што си пети пут заредом омануо собу, и сад узнемираваш рођеног буразера својим благородним воњем, иди се бре запери, јеси се ти то купао у говнима, а?
Драгутин: Иди бре, Милутине, у пичку материну, али како сам ја шести, зар нисам пети?
Милутин: Отуд, жохару мртви, што Стефана Немању рачунају заједно с нама.
Драгутин: А да, увек њега заборавим...
Милутин: Ајд сад бре иди се запери, кладим се да ти она твоја губава Катилина већ умире у својој соби.
Драгутин: Пази ти мало како се изражаваш према мојој жени, знаш!
Милутин: (кревељи се) Пази ти мало како се изражаваш према мојој жени, пази ти како се изражаваш према мојој жени...
(Катилина се појављује на вратима)
Катилина: Што га имитираш, момчино, што га, момчино имитираш?
Милутин: И он је мене, и он је мене!
Драгутин: Е ај не сери, одо ја да се бачим у зенба па долазим код тебе у собицу, трандафилу мој.
Катилина: Што би се купао, не смрдиш много?
Драгутин и Милутин: (углас) Ха, Ђарме...
Милутин: То ћоримау, виш како смо синхронизовани!
Драгутин: Синхронизујем ти се ја са сатом цркве над гробом опаа