Česta pojava po današnjim diskotekama. Oni koji sebe nazivaju DJ-evima, a nesvesni značenja istog. Ono što PM zna da uradi jeste da skine miksovanu pesmu sa neta, i uveče je pusti u kafiću da bi se raja naložila, a već sutra ceo grad zna za tu pesmu kao hit. Takođe, zna da uključi strob da podigne atmosferu, i ima određeni repertoar pesama koje pušta, a repertoar je u narodu znan kao Muzika za punoletsvo(do 23h haus hitovi, zatim Snage mi ponestaje kao prelaz, i onda do kraja večeri,i novi hitovi Sekevikimiki-ja).
Samozvani Deejay, toliko los da ga ne mozes slusati ni posle gajbe piva.
E, aj idemo u rupu vecheras, pivo 70 din....
Ko pusta muziku?
Dj KIza jbt!
Brate, nemam ja toliko para...
Potpuno drugačiji entitet od pravog DJa nedostojan ova dva slova titule koju je sam sebi dodelio. Ekvivalent gitaristi na Pinku. Obično počinje da se bavi ovim hobijem iz ljubavi prema muzici, međutim pre ili kasnije tu ljubav nadjačava ljubav prema novcu, što vodi ka zanemarivanju svojih principa i bežanja u drugu krajnost. O tehnici da ne govorimo.
Glavni krivac zbog koga je ovaj hobi posebno omražen u Srbiji i kod neupućenih etiketiran kao stvar koju svako sa rukama može raditi, zbog koga se stidiš da kažeš da si DJ jer ne želiš da te svrstavaju u isti koš sa dotičnim.
A onda skapiraš da on prima 200 evra za veče u diskoteci a pravi klabing umire i pravi DJevi polako odustaju i povlače se, pukne ti i odseliš se! Srbijo majko!
Nije neophodan, u 100% slučajeva ih nalazite u obližnjoj diskoteci.
Evo kako to radi pravi baja.
Veoma često sebe nazivaju i Di Džejovima... mada su daleko od toga.
Možete ih sresti u kafićima i klubovima kako puštaju muziku ili čak na tinejdžerskim rođendanima, uz sebe nose i USB stik na kome imaju hrpu narodne muzike.
Retko ko od njih ume da miksa muziku ili čak da napravi vlastiti remiks.
Puštač muzike može da bude bilo ko, u uzrastu od 7 do 107 godina...
