Čovek s peskom u bubrezima.

Окорели нејебач. Није јеб'о још од распада Југе, ее каце само сетим, за време Тита су и уштројени јебали, како се живело, ее.
Наиме, тип је толико пресушио да се његово стање може приближно упоредити са пустињом. Сув к'о барут. Нема оазе у његовом животу, нема скупих кола, пара за курве или сажаљивих другарица. Његову пустињу чувају лавови нејебице из које излаза нема. Либидо плаче.

Namenski prdež koji te ostavi samog u sobi taman toliko, da ga na miru ošamariš uz porniće.

Takla ga je jutarnja svežina sa otvorenog prozora i on je otvorio oči. Pored kreveta su ga čekale uredno složene papuče, a za šporetom precizno izmeren decilitar vode. Aptekarskom vagicom meri sedam grama kafe, seda na terasu i uživa u pogledu na lokalno groblje. Dok je izlazeći okretao ključ, dva puta kao i uvek, na leđima je osetio nečiji pogled. Pas lutalica ga je gledao nekako sažaljivo. Zaobišao je psa u širokom luku i nastavio prašnjavom ulicom u pravcu kioska. Novine uzima ne progovarajući i ostavlja tačno onoliko asepsolom sterilisanog novca, kolika im je i cena. Koračajući ka groblju, razmišlja o vremenu. Javili su kišu. Ubrzao je korak i vrlo brzo se našao na nedavno ofarbanoj klupici, pored mermerne ploče sa njegovom brižljivo odabranom fotografijom. Ime i datum rođenja su uklesani, a kamenorezcu je plaćeno da ukleše i datum njegovog upokojenja. Brižljivo brišući prašinu sa mermera, primetio je crne oblake i krenuo polako ka kući. U trenutku dok je otključavao vrata, ispod olovnih oblaka je sevnulo. Navukao je papuče, pa seo u fotelju kraj terasnih vrata, blago se osmehujući. Povremeno osvetljen munjama, uživao je gledajući umrlice na poslednjim stranama, ogromnih, crnih novina.