Radost dječijeg uspjeha

Тих дана био је некако нервозан, раздражљив и сав никакав. Плата је каснила, шеф је био одвратан према њима, ауто се покварило, жену је бољела кичма и морала је да стално иде код доктора, владала је рестрикција у кући...Све је некако ишло у правцу који му се никако није свиђао, али шта је ту је, није могао ништа да учини. Наиђу тако често дани, када нам се чини да живот нема никакав смисао нити идеју. Само онако да се преживи, како и зашто, није ни важно...

Устао је рано, једва попио неку кафу, кренуо пјешке до посла по великом пљуску, успут се сто пута најебао мајке несавјесним возачима који су, пролазећи великом брзином, прскали посвуда. Сам у себи проклињао је вријеме, кишу, вјетар, небо, кишобран који се сваког тренутка завраћао...

Дошао је на посао, сав мокар и неспокојан. И опет исто - шеф љут, нервозан, али он је шеф и има на кога да се истресе. Плата неће бити ни данас, а како ствари стоје ни до краја ове седмице. Опет опсова сам себи у браду да га прође тренутни бијес и настави да ради. Прођоше некако и ти његови радни сати и он се упути кући. Да једе, да се мало огрије, мало одспава. Све му се смркну пред очима кад се сјети да ће и сутра бити овако...

Дошао је кући, закорачио на врата, погледао по соби. Љутну се још више када виђе да су сви срећни, весели, насмијани. Откуд им право да се смију, а мени није ни до чега!? Тад му приђе кћеркица, његова мала мезимица, обгрли га око врата, и шапну му нешто на уво. Побиједила је на конкурсу за најбољу пјесму у категорији ученика основних школа, у цијелој земљи.

Одједном, запљусну га огромни вал најљепших емоција - среће, поноса, љубави...Само је чврсто загрли,не знајући шта друго да уради, на очи му кренуше сузе радоснице, јецаше дуго и непрестано. Кажу да сваки се успјех после невоље доживи неупоредиво јаче, емотивније...Више се није сјећао ни какав му је био дан, ни зашто је био нервозан,ни шефа, ни посла, ни кише...Он је сад овдје, срећан и јак као никад, ово је његов свијет, најљепши свијет који човјек може имати.

То вече је раније легао у кревет. Не да спава, да размишља. Ееее његова кћерка да побиједи у читавој земљи, поред свих професорских и шефових кћерки и синова. Она, кћи обичног радника, никоговића. Са тим мислима је и заспао, са осмјехом на уснама. И одавно није сањао љепше снове...