Rat hodanju!

Verovatno nikada javno izgovoreno, ali u suštini, ljudi pokušavaju da izbegnu hodanje kad god je to moguće. I dok se neki hendikepirani ljudi svakog dana nadaju da će neko izmisliti način da ponovo prohodaju, većina drugih hodanje sve više uzima zdravo za gotovo:

Pošto je jahanje i vožnju kočijama pregazilo vreme, počeli smo masovno da vozimo biikl. Pošto je okretanje pedala postalo i suviše naporno, nastao je motor, a onda smo izmislili sebi automobile, koje i danas usavršavamo. Problem je bio medjutim taj, što je do automobila trebalo doći sa četvrtog sprata, i tako je nastao lift. Liftom do auta, autom do posla, na poslu proizvodi dolaze sami do nas pokretnom trakom, kako se mi ne bismo šetali. Sa posla kolima do super marketa, pokretnim stepenicama na svaki sprat, i dole opet liftom. Kolima do zgrade, liftom do stana. Liftom opet dole, taksijem u pijanku, taksijem kući, liftom u stan.

Posle nekog vremena takvog načina života, odlazak kolima u fitnes centar, penjanje na prvi sprat pokretnim stepenicama, na treći liftom, i na kraju plaćanje 3000 dinara mesečno za trčanje na pokretnoj traci i vožnju nepokretnog bicikla.