Razgovor sa kerovima

Znate svi one situacije, kad ustanete cirka u pola 7, jer imate ispit u 7, i obucete se za dobra dva minuta, usput serete, pisate, popijete pola vodovoda, jer je sinocna zurka bila tako do jaja, a propustiti se nikako nije mogla, i onda izlazite iz zgrade, i shvatate da napolju trese kisa ko da ste u londonu, a kisobran,naravno niste poneli, jer oci tek polako otvarate... onako u platnenim patikama preskacete bare, to vam uspeva, prva 3-4 puta, posle toga stajete u prvu sledecu, psujete sve po redu, i onda, kao slag na tortu, kad ste pomislili da ste vi jedina presna budala koja u ovom momentu ide negde, vidite lokalnu komsinicu kako seta svog maltezera, kako mu je metnula Sirogojno prsluk, povodac roze boje i kako se lepo sa njim raspricala, ko da prica u najmanju ruku sa muzom.
"bubi, ne tamo da ides... to je bara bubi, vrati se... bubi, ajde kazi komsiji av av" more da se nosis i ti i bubi u picku materinu, odzvanja vam u glavi jos muzika sa zurke a glava zuji... a dzukela prilazi vama, i verovatno misli da ste drvo i to bukovo, pa da vas zapisa... MARS...MARS... ali dzabe... takve dzukele to ne razumeju... "nece on, dooooobar je on...braaaavo bubi... daj komsiji sapu" (dobices ti bubi preko picke balave, ako me ukaljas) ali dzabe, komsinica ne cuje nista... samo svoju dzukelu...
a vama i dalje nije jasno zar zivot moze da bude bas tako dosadan, kad u ovom kurcevom jutru neko moze da vidi najzanimljiviji uzitak prosetati kera po kaljavoj ulici u pola 7 ujutru, i zajebavati svakog ko naidje... jos sa njim sretna da se isprica... da nece mozda i kafu da im skuvam??