Realnost

Zašto je tako okrutna?
Zašto ne živimo u snovima, a ne u ovoj truloj prokletoj realnosti?
Ustaneš iz kreveta, ne spremiš ga, odvučeš se do kupatila, sedneš na šolju, i već počinju da ti lupaju o vrata i viču da požuriš. Jer jelte, i njima se sere. Obriješ se, kreneš na posao u svom dotrajalom kadetu, naspeš gorivo sa poslednjom kintom u džepu, da bi na radnom mestu slušao trabunjanje nezadovoljnih korisnika, i nadrkanog šefa. Vratiš se sa posla, otkineš deo hleba i progutaš ga s pasuljem od pre dva dana. Sedneš na kauč, upališ TV i gledaš sednicu vlade. Jebem im ja mamu svima. Posle dnevnika, i par minuta nezrelih rijaliti šouova. Dok ti se ne smuči i TV i cela ta jebena realnost, i svet u kome živiš. Odeš u krevet zamišljen, i istripovan da će nekad, možda biti bolje.
Ne. Neće.
Realnost je previše ustaljena, previše dugo postoji, i svaka promena bi bila samo promena nagore. Tamo gde si, ostaćeš do kraja svog bednog života u okrilju realnosti.
Zašto u američkim filmovima svi žive u belim drvenim kućama, ispred koje je savršeno pokošeno dvorište sa fontanom, i američkom zastavom? To ne postoji brale, ja kupim travu, zasadim je, i korenje raste više nego jebena trava.
Svi proizvodi koji reklamiraju su savršeni, njihova upotreba bi te učinila srećnijim. To nije realnost. Realnost je da jebeni jonizator-ozonizator uvlači duvanski dim, posle nazovi filtracije, iz njega izlazi isti taj duvanski dim, i prašinčina koja se nataložila u uređaju. Uz dormeo jastuk sam ukočen svako jutro, ali srećan sam. Srećan što još nemam zakrečenje pršljenova.
Marš tamo!
Matori, neće biti kao što misliš. Nećeš biti ni astronaut, ni vozač formule, ni pilot. Realnost ti ne dozvoljava. Ali osuđen si da živiš u njoj. Zato je mrzi, i povećaj oblak ogorčenosti iznad naših glava. Možda ako počne kiša ogorčenosti, neko shvati da realnost možemo da promenimo svi. Zajedno.