Reci nešto!

То је то: решио си да скинеш камен са срца, дотле је дошло да си саопштавање увежбавао пред огледалом.
Док те је карикатура из стакла гледала лицем парализованим од страха, попут певаљке која претера са ботоксом, сам си себи деловао јадно и неуверљиво.
Али, то те није омело. Нећеш одустати. Ц. Претрпећеш све оптужбе, вриштање и гађање (одабраћеш место без ваза и ножева, за сваки случај).
Разумећеш све. Не би волео да је обрнуто, никако.
Истрпећеш све увреде и псовке - заслужио си, мада знаш да ниси толики гад, ти се себе никад не би одрек'о - па то нешто мора да значи!

Говориш... Чини ти се да није пребледела, ал' ко ће знати од оног трослоја пудера. Настављаш... Нема реакције.
Непромењена фаца, као да си управо саопштио да идеш да шеташ кера. Онда би те бар упозорила да покупиш Флафијеву какицу, шта ће комшилук да помисли? Како си мислио да предвидиш реакцију жене која тепа говнима?

Завршио си. И даље исто - ни мук, ни дисање не чујеш.
Време је да пресечеш тишину, несигурно изговараш ове речи, наизглед тако просте, а опет ти треба вечност да их изговориш.
И, сада, док говори то нешто, размишљаш о ономе ко је измислио да искреност увек доноси добро... И јебеш му све живо и неживо.