Ultimativna determinisanost, život bez razmišljanja ili razmišljanja drugih umesto vas. Ljudi nam još od rođenja nameću svoje ideologije, toliko da se naviknemo na njih i prihvatamo ih bez razmišljanja, kuju nas u nevidljive lance, koji toliko stežu da se na kraju naviknete na bol i ne primetite ga više, toliko da bol postaje deo vas, postaje prijatan i ne dopušta vam da vidite koliki ste zarobljenik svoga uma. Uče vas kako da razmišljate, oblikuju vaš um, uče vas kako da volite, uče vas da budete deo njihovog sistema, kako da očistite vazduh a da ne vidite zapravo koliko ste zatrovali svoj um i svoju dušu. Ali vama je lepo, jer srećni ste, jer srećan je onaj koji ne vidi koliko je zarobljen. Da li biste imali dovoljno hrabrosti da se skinete okove kada bi ste uvideli koliko vas stežu? Da li bi ste menjali glavnu ulogu u kavezu za jednostavnu ulogu u životu u kom ste slobodni, u životu u kom vam ne trebaju drugi sa svojim prokletim ideologijama i razmišljanjima, život u kom ste dovoljni sami sebi? Ili ćete ipak ostati zatrovani pohlepom, sa umom zatrovanim mržnjom, sanjajući o novcu kojim će te zadovoljiti svoj primitivni um, a zapravo ćete ostati toliko prazni iznutra, toliko da nećete ni primetiti koliko ste ljudi uništili da bi došli do njega. Razmislite, i izdignite se iznad oblaka, iznad svoje mržnje, iznad te večne pohlepe, jer data su vam krila, da li ćete poleteti?
''Ptice rođene u kavezu misle da je letenje bolest''
-Alejandro Jodorowsky
