Kokoške su jako jednostavne živuljke. Dan im se svede na samo par stvari. Budi se, čeprkaj, jedi kukuruz, pomalo travu, nosi jaja, pazi se gazdinog sina sa sjekirom, gledaj samo dobre i pogodne pijevce, a ne cverglane... Gledaj da stvari budu što jednostavnije. Poput kukuruza.
Kokošku ne interesuje koja je hemijska fomula proteina u njemu, niti zašto je žut a ne crven zelen ili šućmurast, čak ni koja mu je energetska vrijednost. Bitno je da je on žut, da ga prepozna i da je jestiv. I to kokoška zna. I to joj je sasvim dovoljno.
Koka živi. Neki dan dobila piliće, brine se o njima, pilići odrastaju, koka ih uči da razaznaju šta je kukuruz a šta gazdin ker, i da gazdinom keru ne treba prilaziti. I dok polako vrijeme prolazi, koka se i dalje pridržava svoje stare dobre rutine, gore navedene. Neka sve bude jednostavno kao zrno kukuruza.
Ne interesuje koku šta će se desiti sutra, niti zašto je gazdarica počela da oštri noževe, niti zašto voda vri. I ne razmišlja o tome, nego... O gle, kolika hrpa kukuruza!
Gazdarica uhvati kokoš za noge, položi je na panj i učini jedan kratak i oštar potez sjekirom, a zatim potopi obezglavljeno tijelo u vrelu vodu. Stavivši koku na sto, gazdarica se osmjehnu i poče da joj čupa mokro perje, zadovoljna činjenicom da će današnja supa biti izvrsna.
