Ekipa koja je skoro skroz nestala, istrebile su ih pekare u sklopu škole i školska kantina. Nekada dok toga nije bilo, ispred svake škole bi stajao baja sa malim stolom na kojem si mogao da nađeš sve što ti je potrebno, žvake, slatkiše, sličice, pare sa likovima iz simpsonovih, školski pribor. Pored toga što si tu mogao da pazariš ove stvarčice kod njega smo dobili prve lekcije o teškom životu, savete kako ne bi trebali da upisujemo srednje škole nego odmah da se zaposlimo. Kod njega smo uvek provodili velike odmore a onda nam je učiteljica rekla da stavlja drogu u žvake, nikada ga više nismo gledali istim očima.
-Zdravo! Daj mi pokemon žvake za 54 dinara. -Evo bato, nego kakav si ti đak? -Odličan, SVE PETICE! -Svaka čast, nego još si mali ali nemoj da upisuješ srednju školu, šta je škola nekome donela? -Pa ne znam, jesi ti završio neku školu? -Nisam! I šta mi fali? Imam sve, dobar posao, ženu, decu, tezgu a to ti je suština života. -U pravu si. Ćao! Odlaziš i razmišljaš: Koji je on kralj, on stvarno ima sve, eh samo i ja da uspem u životu kao on.
Krajnji stepen posvećene zabrinutosti i posesivnog čuvanja dragocenosti koje je homo sapiens u stanju da ispolji. Briga vođena instinktivnom gadošću pri pomisli o ulasku štrokavih kurčeva nadničara međ' bedra jedre osamnaestogodišnje kćerke jedinice, alabaster belog tena, sa par kilograma viška kao u renesansne lepotice, čuvane kao krunski dragulj u posedu umiruće engleske grofice, u strahu skrivane k'o novčanica od 100 maraka 1993. godine, i pored toga što je ta ista kćerka pretumbavajući kurčeve istestirala više amortizera Golfa dvojke nego omanja agencija za tehnički pregled vozila, stekla veći radni staž u jahanju nego čitava Družina prstena u pohodu na Mordor, i vlaženjem na rumene momke sa lokalne pilane prosula više ulja na platnu svojih skupocenih pamučnih gaćica nego svi majstori italijanske renesansne škole slikanja.
Možeš ti preldžiju odvesti u VIP ložu milanske opere, on će na slušalicama svoje Nokije pustiti Žareta i Gocija, umesto tragičnog prizora kad Romeo umire na operskoj sceni, on će gledati u njemu najbliže dekoltirane sise buržujske milfače. Od ljudi i mesta se može pobeći, ali od onog što je čoveku u krvi niko nije uspeo.
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu. Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
Potencijalno zajebana stvar.Vrlo. Zato što je sutra ponedeljak.
Ponedeljak posle škole/predavanja/posla u kladionici... -...Hvala Sekula, vidimo se... stavlja 3 soma u džep - Idemo? - Aha...ček...a brate šta ima večeras da se igra...? - Nemoj brate, čekaj vikend sledeći, nemoj. - Ma...uuuu vidi treća francuska, Red Star 93, francuska Zvezda! Ma mora da dobiju... - Nem... - Uu, al čekaj vidi ima i zaostali slovački kup, Dubnica brate, tamo je otišao onaj Krle iz žutih zgrada. - Koji Krle? - Ma onaj Krle što kad je krao žvake sa trafike u sedmom zaboravio ranac na pultu. - Aaa, da da on se tuk'o sa Mustafom Ciganom na fizičkom, da da... - Pa ništa onda jebem mu mater, Sekula, kucaj mi ovu Dubnicu za 3000. - 'Oćeš iz keca? - Je l' Boris Tadić mason?
Zbog nemogućnosti stavljanja ključa u jednu od viđenih brava, jedini preostali način ulaska u kuću u pijanom stanju.
- Milorade dušo, čukaš u zid već pola sata, mislila sam da Živorad opet opravlja sina kundakom. Udjider lagano da mogu da te tučem na miru. Ovuda srećo, ovuda...
Ne znam kako je od Olivera Kana, postao čuveni Oliver Kan, pošto smo mi na gol liniju uvek slali smotane, debele, dvolevonoge, dezorijentisane, odlikaše, zatim one što ostanu da prijave odsutne sa časa, pa one što se malo previše druže sa devojčiacama , i tako te.
Svaki težak posao zahteva nekoga da ga obavi, a nije baš svako uverenja da je rad stvorio čoveka, kako kažu neki filozofi. Pre će čovek verovati da ga je bog stvorio, ili će reći, "Da, nastao sam od nekog primata, nešto nalik majmunu valjda, jebemliga, otkud znam", nego što će se olako prihvatiti nekog teškog posla uz uverenje "Rad me je stvorio!".
Tako se čovek brani od agresije drugih u vidu poziva na nekakav rad, tom prvom i jedinom linijom odbrane:
"Ako može, da ne branim ja?"
Ali jebiga, danas si ti golman, ko god da te je stvorio.
- Treba da se iscepaju ona drva i da se unesu. - Ćale, je l' može malo da ne branim ja danas? - A? - Pa, mislim, uvek ja cepam i unosim drva... - A da neću možda JA to da radim pored tebe?! Silazi u podrum iz ovih stopa, mamicu ti tvoju bezobraznu!
ISTO POPODNE, NEŠTO KASNIJE...
- Idi zali baštu. - Kevo bre, pa danas sam iscepao i uneo sva ona drva, ako može neko drugi da brani... - A? - Pa mislim, ako može da ne branim ja baš uvek... - Uzimaj to crevo i vuci se u baštu, oca ti bezobraznog!
