U našem bogobojažljivom i sujevernom narodu, misterije života oduvek su se pripisivale nekoj nevidljivoj sili koja je - hteli mi to ili ne - vazda upravljala Čovekovim vremenom na Zemlji, oblikujući ga, organizujući i govoreći kada mu je kraj a bez da je isti ikada imao tu šta da se pita. Bog ili Sudbina – sasvim je svejedno; rođenje, zaposlenje, ženidba, Tašta, Smrt – sve je to neko već odavno isplanirao, i što pre ta činjenica bude prihvaćena biće ti lakše. Obilna konzumacija alkohola pri tome, razume se, sasvim je dozvoljena.
Elem, s tako uperenim prstom u Svevišnjeg ( ali bez i najmanje namere da mu izbije oko ), Srbin je našao sasvim prihvatljivo objašnjenje/opravdanje za, ne “petvekovno”, već VEČNO očajno stanje u kojem se nalazi, time s osmehom skidajući svaku odgovornost sa sebe sâmog da povodom istog nešto i preduzme. Eventualno samoinicijativno poboljšanje sopstvenog i života svoje porodice, za jednog pripadnika nebeskog naroda verovatno bi značilo i terminalno odstranjivanje iz VELIKOG PLANA koji je dobri Gospod namenio Srbima, a u vezi sa onim nastanjivanjem galaksije Andromeda za par desetina hiljada godina.
Skoro u isto vreme kada se pomirio sa time da će raditi ono što mrzi, mrzeti ono što ne radi i, uopšte, mučiti se za sve i ni zbog čega, naš čovek je razvio najsvetiji oblik mržnje ( Attack: 220 + 16 ) prema svakoj individui koja se oglušila o Božije Slovo i odlučila da živi “nešto” bolje, srećnije, duže. Tako se, bajdvej, i razvio onaj epski antagonizam prema Slovencima, mamicu im jebem zmajčekskouououo, mada su oni i pre toga bili kreteni, ako ćemo realno. Ipak, videti jednog člana ili članicu sopstvenog plemena kako “uspevaju” u životu pa makar i u najbeznačajnijim segmentima istog, za jednog ortodoksnog i verovatno neistuširanog “ića” može značiti samo jedno: pakt pomenutog/pomenute sa Sotonom i kategorisanje istog/iste kao najcrnje znane domaće ili divlje stoke, uz obilno unutrašnje pominjanje ženske familije i porodičnog stabla uopšte.
A onda može da se vrati i nastavi da kuka kako nema šta da jede...
- Goranče, je s’ to ti, jebotebog? Nisam te vid’o još od one maturske večeri kada si odveo najbolju ribu iz škole kući…kako beše…Ivana, Živana…?
- Marija, mada je sada zovem “ženo”. Kako si ti? Šta ima novo?
- Eh, šta bi bilo novo, moj druže...Jad i beda, k’o što i sâm znaš. Živim od danas do sutra, mučim se gore nego Sizif, al’ šta ću – to mi sudbina. Ti isto, pretpostavljam?
- Pa i ne baš, da budem sasvim iskren. Eto, ima već skoro 20 i kusur godina kako živim u Kanadi, radim tamo posao koji volim i od kojeg mogu pristojno da zaradim, evo sad mi i najmlađa ćerka pošla u srpsku školu...da kucnem u drvo – sve je u najboljem mogućem redu!
- Da, da...Kada je čovek rođen pod srećnom zvezdom, sve mu polazi za rukom...Nego, mnogo ‘ladno tamo, a?
eh živote, prinuđen sam da subotom uveče čitam ovako sjajno spisanije umesto da spičkaram pare u kafani...:)
plus za tebe, uvek.
Pretpostavio sam ko je prema linkovanju i načinu pisanja. Samo, mnogo si otišao u neku filozofsku deskripciju, napustio si pragmatizam!
Makar nešto, jebiga...
Moram i ja ponekad lololo :)))
Sjajno pisanije u sitne sate. +++