Rovnuti

- Aman, deda, utišaj to!
- Ne znam šta mu bi, sinko. Lepo pričali nešto, onako fino i tiho. I odjednom kad je, iz čista mira, TV rovnuo sam od sebe...
- A jebote, deda, kad gledaš RTS, tu jedva ton da se čuje, pa pojačaš k’o šašav. Onda zaboraviš, pa promeniš kanal i eto ti.
- More, ’oće on da rovne i reklame kad puste. Tad se lepo čuje, pizda li gi materina!
- Da te probude, deda, da te probude to da gledaš...
....................................
- Gde si poš’o, kume?
- Ma, ništa me ne pituj, kume, ne znam ni sam gde ću. Kući ne smem, samo to znam.
- Što? Jesi zasr’o nešto, pa te ona moja kuma čeka sa oklagijom ili gore?
- Što je najcrnje, ništa nisam zajeb’o, baš sam bio fin, miran i kulturan. Došao kući, dobar dan i sve to, ona ništa. Pitam šta ima za ručak, ona jedva da mi nešto procedi kroz zube. Vidim ja kol’ko ima sati, savijem šipke i ćutim. Sednem novine da pročitam, kad je ona rovnula na mene, brate slatki, k’o da sam joj u oko brknuo! Ono standardno, kako sam lenj, baš me briga za sve, nju loše tretiram... I ja utek’o da je ne bih robijao, a da ne znam ni razlog.
- Oni dani, kume, oni dani.
- Znam, ali nisam joj ja kriv pa da pije moju krv kako bi svoju nadoknadila!