Nešto strašno što se nalazi u zimnici. U rangu je sa babarogom i džekičenom. Katastrašna supstanca za koju su belo, žuto i šareno mačiji kašalj. Pripisuju joj se slučajevi nestalih osoba širom Holandije, krugovi u žitu, povod za Drugi Svetski Rat, inkvizicija pa čak i epidemija svinjskog gripa.
Odlazim u kuhinju vidno smoren. U šifunjeru za hleb stoji ubuđali okrajak. Uzimam.
U špajzu nikako da lociram flaširan paradajz. Tamo negde u uglu, kao kroz maglu, promalja se jedna flaša. Drpam flašu. Mućkam. Sipam u šolju. Jedem buđavi hleb i pijem taj simpatični paradajz. U međuvremenu na tv-u neki film. Igraju Nikol Kidman i još neki. To nema veze sa ovom pričom.
Prilika koja sedi na stolici je moja keva." Šta ti je to ? "
" Kako šta, na šta ti liči ? Paradajz iz flaše "
" Si ga promućko ? "
" Jok, sam se promućko. "
" Si odlio sa vrha ? "
" Ne ?! "
" Budalo, tu ima salicila, saće dumreš i da dobiješ stopedes teških naslednih bolesti, ima da ti izraste treća bradavica i da ti nos dobije oblik brave na ulaznim vratima! "
" E baš ti hvala kevo, pravo si srculence..."
