San

Vodim neko kuče na izložbu pasa i neka ljubomorna žena mi kaže da idem u neki drugi grad a pas da ostane kod nje. Odoh preko mosta dugačkog 10 km i usput vidim ribe kako skaču. Dođem do ulaza u grad, piše Pariz. Ulica je visoka, manje zgrade su sa strane, odjednom čujem žubor vode, podignem pogled i vidim ogroman talas kako se sprema da se sruči na mene. U istoj sekundi se pomerim ispod nastrešnice i zavučem se da me voda ne odnese. Napokon je talas prošao. Izađoh, ulica suva. Popeo sam se uz ulicu i videh neku ženu. Pitao sam je nešto na engleskom a ona mi kaže na čistom srpskom da niko odavde ne može da ode. Pošto nisam imao telefon kod sebe, odlučio sam da napravim telefon od povrća u nadi da ću nekome javiti gde sam. Seckao sam paradjz, krompir, od krastavaca pravio dugmiće i nije vredelo. Šušti, nema signala. Odoh ja pa šta mi Bog da. Konačno se vratih kući i sve to ispričam ženi i majci uz sočnu psovku na račun francuskog jezika. Obe su se naljutile, žena mi udari šamar.