Омиљено место девојака за упражњавање секса.
- Мала, ај се јебемо.
- С тобом? Само у сну!
Нешто што никако нећеш остварити лежећи по цијели дан.
Veoma bizarna stvar kojoj se niko ne čudi.
"Idem da se komiram na par sati, divlje haluciniram, i moguće pretrpim amneziju o celom tom iskustvu."
"Ok, laku noć."
Mogao bi se definisati na dva načina:
1. Neuhvatljiv pojam za skoro svakog studenta elektrotehnike. Ako se ikada i desi obično počinje u 3 iza ponoći, a završava se u 6, a ako imate sreće i u 7 sati ujutru. Odlikuje ga rješavanje nekog od zadataka iz osnove elektrotehnike, a nerijetko i zadataka iz jedne od više matematika. Nakon završetka procesa spavanja i sanjanja dolazi se u stanje transa koje traje do sledećeg sna i tako redom dok se ne završi fakultet. Nimalo prijatno iskustvo.
2. San svakog studenta ETF-a je da završi isti i isto je tako neuhvatlji i mitski kao prethodno definisan pojam.
02.50h:
Ja: U jebem ti miša vidi koliko je sati, dosta učenja moglo bi se pokušati i spavati.
03.05h:
Ja: Hrrrkkkkkk...
03.05-04.00h:
Podsvjesno "ja": San. Naravno rješava se neki od zadataka.
04.01h:
Ja: Pu jebem ti mater, pa opet sanjam analizu! Pa dokle više ovako!? (u sebi: E Marko, puk'o si k'o sijalica!)
04.05h-06.00h:
Podsvjesno "ja": San. Opet ista priča, rješavam nerješiv zadatak i kupam se u znoju iako je u sobi -273,15...
06.00h:
Kučak sat zvoni, ja ustajem, mislim u sebi da ni LSD nema ovakvo dejsto kao studiranje elektrotehnike, jebem sve po spisku i ponovo sanjam. Ovaj put da završim ETF...
Stanje u kojem ti apsolutno ništa ne deluje nerealno.
Letim: Kul, idem malo do grada.
Jebem najbolju ribu sa faksa: Kul, mešaj guzom mala...
Vija me Fredi Kruger: Aaaaaaaaaaaaaa...
Sedim kod Saše Popovića u emisiji: Svaka čast Bojaniću, super si otpevao "Stairway to heaven".
Isto mesto dok su reklame, Saša Matić priča kako je na nekoj žurci video Elvisa i Stivena Hokinga kako krešu Mariju Šerifović. Vadim telefon, zovem Mariju Šerifović: Među nama je gotovo, rekla si mi da ne želiš ništa pre braka!
Zajeban produkt spavanja, često dovodi do neželjenih efekata koliko fizioloških toliko i verbalnih interpretacija. Neki put namami osmeh posle buđenja a neretko dovodi do naglog ustajanja uz vrisak. Efekat snova nije ništa manje različit od efekta nakon konzumiranja LSD-ja.
Vodim neko kuče na izložbu pasa i neka ljubomorna žena mi kaže da idem u neki drugi grad a pas da ostane kod nje. Odoh preko mosta dugačkog 10 km i usput vidim ribe kako skaču. Dođem do ulaza u grad, piše Pariz. Ulica je visoka, manje zgrade su sa strane, odjednom čujem žubor vode, podignem pogled i vidim ogroman talas kako se sprema da se sruči na mene. U istoj sekundi se pomerim ispod nastrešnice i zavučem se da me voda ne odnese. Napokon je talas prošao. Izađoh, ulica suva. Popeo sam se uz ulicu i videh neku ženu. Pitao sam je nešto na engleskom a ona mi kaže na čistom srpskom da niko odavde ne može da ode. Pošto nisam imao telefon kod sebe, odlučio sam da napravim telefon od povrća u nadi da ću nekome javiti gde sam. Seckao sam paradjz, krompir, od krastavaca pravio dugmiće i nije vredelo. Šušti, nema signala. Odoh ja pa šta mi Bog da. Konačno se vratih kući i sve to ispričam ženi i majci uz sočnu psovku na račun francuskog jezika. Obe su se naljutile, žena mi udari šamar.
Dar Bogova čoveku da razume stvarnost. San je senka razuma.
Mislima daleko od sveta, stojim na zemlji i osećam pustinju. Koračam tiho, naoružan sa dva kolta, opasanih, pobesnelih, što spavaju na bokovima. Moj protivnik me gleda prodorno, ali ja u njegovom pogledu ne osećam moć, već strah. Suvi vetar diže prašinu ka nebu i zaklanja užeglo sunce koje kao da sedi na par metara od tla. Kako da razumem? Ko je uopšte ovaj čovek naspram mene? Zašto nosi crno dete u rukama? Kradem vreme, sporo mislim dok časovnik odzvanja i udara u raspalo srce. Skoro će dvanaest. Deset minuta. No, to je ono što sam ceo život sanjao. Ali kako da pucam u to crno dete? Hladan čelik mi steže butine, od sunca mi izbija znoj na licu. Nema ovde života. Ovo je samo pustinja i san. On me uporno proždire pogledom, a dete gleda ka nebu mirno kao da je veče. Već vidim znoj na njegovom licu. Nije ni njemu lako. Zna da je sve ovo neminovno. Sunce, taj suvi vetar, to dete i par hladnih oružija koja mirišu na smrt. Još dva minuta. Nema pomoći. Da, ovo je taj trenutak. Ali kako da pucam u crno dete? Neka žena viče na kraju ulice. Ali to nije vika, to je krik, krik od očaja! Ne mogu. I ona je u crnom i viče. Ali moram. Ne. To je taj trenutak. Raspali smrt! Ne stani. Ne moraš. Nije ono krivo. MORAŠ! Prasak. Vetar. Smrt. Sunce. Tišina.
Kroz obamrlost i letargiju progone me špijuni nekih drugih svetova.
Dok ja računam kako matematičku, tako i duhovnu tačnost svoje neizlečive bolesti, preseca me bol lica u tuđini.
Lica mlada i setna.
Ponekad me probudi boja krvavih rukava moje učiteljice za poker aparatom, ili crna kocka u bezvazdušnom prostoru koja prožride moju mladu lobanju.
Katkad se i lavovi odazovu na zvuk trubadura koji odzvanja hodnicima palate, pa tu feštu udostoje svojim ljudskim oblicima. Za stolom oni, ja i epitafi nekih propalih televizijskih zvezda.
Nekada je svaka tranzicija bila nova avantura na čijem kraju se nalazio trofej. Bio taj trofej inkarnacija sreće ili fatamorgana mladalačkog poleta, ostavljao je za sobom zavesu obećanja. Nekada je svaki skok bio toliko opravdan da sam se svakim buđenjem nadao narednom, boljem.
Nesigurnost me tera na ponašanje koje pokazuje moju vitalnost. Zatečen na novom tlu, posmatrajući Sedam zlih kraljeva, stalno mislim na ono što sam bio, na ono što neću biti, a pravim svoj identitet negde između. Da su razapeli Dionizija, sada bi sve bilo lakše
Danas se budim mišlju da vreme uništava duh.
Sutra ću se probuditi predočen intarzijskim natpisom:
"Ti si taj koji uništava duh."
Riječ koja ima 4 značenja od kojih je samo jedno osnovno:
1. OSNOVNO: Faza spavanja u toku koje je mozak aktivan, očne jabučice se brzo kreću (što je poznato po engleskoj skraćenici REM = Rapid Eye Movement), a u svijesti spavača se odigrava "film" u kome on sam učestvuje i koji može spadati u bilo koji žanr: od horora (poznatiji kao noćne more), preko drame, romanse, trilera, pa sve do čistog pornića (koji je kod muškaraca najčešće propraćen ejakulacijom i zato se zove "vlažni san"). Svi su ti žanrovi isprepleteni sa određenom dozom fantastike.
2. Spavanje uopšte.
3. Jaka i teško ostvarljiva želja.
4. Nešto odlično, sjajno. (često je nominativ jednine praćen genitivom množine - san snova)
1. Noćas sam usnio čudan san.
2. Stručnjaci smatraju da je za neke ljude i 5 sati sna u toku noći sasvim dovoljno.
3. Njen najveći san je bio da postane glumica.
4. Znaš kako onaj Dario igra bilijar? - Ma san, brate!
Znaš kakvu sam ribu smuvo - san snova!
San je fizioloski proces u toku kog se obnavlja snaga tela i odmara psiha. To je postreba organizma, koja ako se ne ispuni, moze dovesti do psihofizickog premora coveka. Potreba za snom varira od osobe do osobe i moze biti od 5 do 9 sati sna u toku dana.
Dobar san je faktor i dobrog raspolozenja, dok los san moze biti uzrocnik bolesti.
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.