Sandžama

Био је први сумрак и каснили смо. Представа је најављена за осам, што је значило да у Неготину треба да будемо бар сат и по раније, да бисмо имали времена да поставимо сцену и проверимо костиме. Глумачко тезгарење има ту предност да можете целу представу да згурате у један ауто, што повећава зараду за нас тројицу. Али значи и то да не може да пође нико да нам помогне око постављања и да се морамо ослањати на сценске раднике у месту извођења. А са њима никад не можеш бити сигуран какав ће посао одрадити, ако их не познајеш од раније.
Коча је нервозно стискао гас и покушавао да надокнади време изгубљено пре Књажевца. Драгослав је на мобилном телефону проверавао резултате и упоређивао их са својим тикетима и као и увек кукао како не треба да играмо представе кад се игра Лига шампиона, јер нико неће доћи нас да гледа. Ја сам, изваљен на задњем седишту, мрмљао недовољно научен текст.
Тек што смо прошли Речку, зачуо се звук као кад ауто кровом очеше ниско грање. Али около није било дрвећа.
Загледали смо се најпре међусобно, а онда у кров, као да хоћемо погледом да продремо кроз њега...
Гребање се поновило. Коча је почео нагло да успорава, али пре него што је ауто стао, гребање се слило са криком који зауставља крвоток, а о ветробран, тик испред Кочиног лица, ударила је шапа. Не, не шапа – рука. Нешто што је подсећало на умањену, изузетно мршаву људску руку, али обрасло длаком и са дугим, оштрим канџама.
– Гас, јеботе – крикнуо сам. Кроз мисли су ми пролетеле приче о нечистим силама које бораве по влашком крају. Чули смо како су нокти запарали лак и боју.
Коча је и иначе био добар возач, али сада је Тојота летела друмом. Инстинктивно је притискао гас, али и да смо могли да размислимо, то је било једино што се може – нисмо имали ни перорез при себи, нити смо знали шта је над нама. Откачити га, то је било једино што можемо – убрзавати, нагло скретати и откачити то нешто чије гребање није престајало, а крици су се претворили у један непрекидни урлик.
А онда је отпало. Ударило је о поклопац пртљажника и ја сам се бацио ка задњем стаклу, таман да видим како се котрља по путу нешто што нисам могао да сврстам ни у шта познато. Највише је личило на гаргојле са готских катедрала. Само за тренутак ми се поглед сусрео са ужареним очима пуним беса.
Није нам падало на памет да успоравамо и проверавамо. Нити смо успевали да прозборимо.
Мрак је почео да се хвата по крошњама и светла Неготина су почела да се назиру као обећање спаса.
Онда смо угледали полицијску патролу и први пут у животу се обрадовали што нам дају знак да се зауставимо. Једва смо се суздржали да не искочимо из возила још пре него што се зауставило.
– Исправе, молим – биле су речи које нисмо ни констатовали.
Одједном смо схватили да не знамо како да започнемо причу о ономе што нам се десило. Нисмо знали ни да ли је била животиња или утвара, али смо знали да постоји опасност да будемо колективно затворени под оптужбом за пијанство или лудило.
Полицајац је пришао ауту и почео да загледа кров. Тек тада смо видели јасне трагове канџи по њему и знали да нисмо имали колективну халуцинацију, и да ћемо моћи да докажемо своје тврдње.
– Возили сте преко сто, а овде је ограничење шездесет – био је једини коментар првог полицајца. Други је већ укуцавао наше таблице у оно сокоћало.
– Али, ми смо...
– Где вам је санџама?
– Молим?!
– Санџама са крова! Где вам је?
У том тренутку је наишао ауто из супротног правца. У њему је била безбрижна породица: отац, мајка и двоје деце. А на крову је чучало исто онакво створење са изразом на лицу који је наликовао досади некога ко чека крај радног времена.
Возач је погледао у полицајце, тражећи знак да ли да се заустави, али један од њих само дотакну обод шапке и погледом му даде знак да продужи. Врати се нашем ауту, поново погледа кров и рече:
– Судећи по траговима ноктију, ишли сте бар сто десет. Оде дозвола...