Bio je prvi sumrak i kasnili smo. Predstava je najavljena za osam, što je značilo da u Negotinu treba da budemo bar sat i po ranije, da bismo imali vremena da postavimo scenu i proverimo kostime. Glumačko tezgarenje ima tu prednost da možete celu predstavu da zgurate u jedan auto, što povećava zaradu za nas trojicu. Ali znači i to da ne može da pođe niko da nam pomogne oko postavljanja i da se moramo oslanjati na scenske radnike u mestu izvođenja. A sa njima nikad ne možeš biti siguran kakav će posao odraditi, ako ih ne poznaješ od ranije.
Koča je nervozno stiskao gas i pokušavao da nadoknadi vreme izgubljeno pre Knjaževca. Dragoslav je na mobilnom telefonu proveravao rezultate i upoređivao ih sa svojim tiketima i kao i uvek kukao kako ne treba da igramo predstave kad se igra Liga šampiona, jer niko neće doći nas da gleda. Ja sam, izvaljen na zadnjem sedištu, mrmljao nedovoljno naučen tekst.
Tek što smo prošli Rečku, začuo se zvuk kao kad auto krovom očeše nisko granje. Ali okolo nije bilo drveća.
Zagledali smo se najpre međusobno, a onda u krov, kao da hoćemo pogledom da prodremo kroz njega...
Grebanje se ponovilo. Koča je počeo naglo da usporava, ali pre nego što je auto stao, grebanje se slilo sa krikom koji zaustavlja krvotok, a o vetrobran, tik ispred Kočinog lica, udarila je šapa. Ne, ne šapa – ruka. Nešto što je podsećalo na umanjenu, izuzetno mršavu ljudsku ruku, ali obraslo dlakom i sa dugim, oštrim kandžama.
– Gas, jebote – kriknuo sam. Kroz misli su mi proletele priče o nečistim silama koje borave po vlaškom kraju. Čuli smo kako su nokti zaparali lak i boju.
Koča je i inače bio dobar vozač, ali sada je Tojota letela drumom. Instinktivno je pritiskao gas, ali i da smo mogli da razmislimo, to je bilo jedino što se može – nismo imali ni perorez pri sebi, niti smo znali šta je nad nama. Otkačiti ga, to je bilo jedino što možemo – ubrzavati, naglo skretati i otkačiti to nešto čije grebanje nije prestajalo, a krici su se pretvorili u jedan neprekidni urlik.
A onda je otpalo. Udarilo je o poklopac prtljažnika i ja sam se bacio ka zadnjem staklu, taman da vidim kako se kotrlja po putu nešto što nisam mogao da svrstam ni u šta poznato. Najviše je ličilo na gargojle sa gotskih katedrala. Samo za trenutak mi se pogled susreo sa užarenim očima punim besa.
Nije nam padalo na pamet da usporavamo i proveravamo. Niti smo uspevali da prozborimo.
Mrak je počeo da se hvata po krošnjama i svetla Negotina su počela da se naziru kao obećanje spasa.
Onda smo ugledali policijsku patrolu i prvi put u životu se obradovali što nam daju znak da se zaustavimo. Jedva smo se suzdržali da ne iskočimo iz vozila još pre nego što se zaustavilo.
– Isprave, molim – bile su reči koje nismo ni konstatovali.
Odjednom smo shvatili da ne znamo kako da započnemo priču o onome što nam se desilo. Nismo znali ni da li je bila životinja ili utvara, ali smo znali da postoji opasnost da budemo kolektivno zatvoreni pod optužbom za pijanstvo ili ludilo.
Policajac je prišao autu i počeo da zagleda krov. Tek tada smo videli jasne tragove kandži po njemu i znali da nismo imali kolektivnu halucinaciju, i da ćemo moći da dokažemo svoje tvrdnje.
– Vozili ste preko sto, a ovde je ograničenje šezdeset – bio je jedini komentar prvog policajca. Drugi je već ukucavao naše tablice u ono sokoćalo.
– Ali, mi smo...
– Gde vam je sandžama?
– Molim?!
– Sandžama sa krova! Gde vam je?
U tom trenutku je naišao auto iz suprotnog pravca. U njemu je bila bezbrižna porodica: otac, majka i dvoje dece. A na krovu je čučalo isto onakvo stvorenje sa izrazom na licu koji je nalikovao dosadi nekoga ko čeka kraj radnog vremena.
Vozač je pogledao u policajce, tražeći znak da li da se zaustavi, ali jedan od njih samo dotaknu obod šapke i pogledom mu dade znak da produži. Vrati se našem autu, ponovo pogleda krov i reče:
– Sudeći po tragovima noktiju, išli ste bar sto deset. Ode dozvola...

desilo mi se pre neko vece -
na putu blizu grada odjednom mi iz mraka iskoci ispred kola neka zenska k'o sandzama,umalo da je puknem.ja stao i izasao iz kola,pitam je da li je normalna,kad pridjoh blize vidim da je pijana k'o cep.sta cu,odvezao sam je do grada.