Gitara koja svira ritam za vreme solaže.

Zunzara koja svaki sekund zuji oko glave.

Obično je crvene boje. Jedino se ona čuje u mehanizmu časovnika, jer jedino ona neumorno i neprestano štrika.

Pomeraju se i ove dve, naravno, ali kako? Pa tako što ih svojim besomučnim obrtanjem pomera najtanja. Sekundara.

Sam naziv ove kazaljke mene lično podseća na neku razdrndanu fuksu koja pije pivo s dunđerima pred seoskom zadrugom u Proštincu. Nekako prostački i degradirajući naziv za nešto tako vredno i korisno, zapravo neophodno za kompletan mehanizam. Barem meni...

Postoje i u životu "sekundare" , znate? O, da. Svuda su oko nas, možda i među vama koji ovo čitate. To su osobe koje RADE. Oni zbog kojih sve i dalje funkcioniše, manje ili više uspešno. Ljudi koji čine da se oni iznad njih takođe pomeraju, sve više i više, odlazeći čak iz okvira mehanizma negde visoko, visoko... Tako visoko da vremenom zaborave sekundaru, koja ih je svojim neumornim okretanjem do zaborava i dovela tu gde jesu.

Nema veze. Bilo da je mehanizam na navijanje ili baterije, on se vremenom pokvari i stane. Do trenutka dok se osposobi za dalji rad, sekundara ima sasvim dovoljno vremena da odluči da li će i dalje da se okreće u istom smeru, jer je ona ta koja se prva čuje kad časovnik proradi.

Riba koju zbariš za sekundu, rava.

Назив за казаљку на сату која показује секунде.

Kineska ulazna vrata. Razbijaju se za sekundu.

Pokazivač kredita na slot aparatu.