Seljački humor

Помислили сте да ћу да пљујем сељаке. Е баш то је сељачки начин размишљања. Ја овде пишем о паорима, вредним радницима и њиховом начину прекраћивања времена између њиве и прања ногу од стране животне сапутнице, у лавору, пред спавање. Чему толико сељаштво грађана и оних грађана са префиксом бео, према овој врсти људи. Па сви наши преци су некад по неким брдима шетали опанке. Колко год неко не желео то да призна. А ови данашњи сељаци нас прехрањују доносећи своју робу на Зелењак, Бајлонијеву или пак Лиманску пијацу. Но, не настаје све то баш тако лако. Треба унети мало емоције у тај посао. А и њима својствене зајебанције. Ово је прича о томе.

Хумор становника руралних крајева ове земље је једноставан, прихватљив и лако читљив. Углавном се базира на превејаном осећају за убацивање жене, свастике и комшинице у најразличитије иснпиративне сценарије секса у природи. Локације су углавном: амбар, обор и кукурузи. Ка`те неки сељак скења, и кад се курчи да има више земље, ти му само објасниш да док он ради са својом машинеријом, ти облизазиш његову свастику крај обора. Онда публика првог реда Испредзадружног театра креће грохотом да се смеје, а њему није свеједно, јер је ипак свастика најмилији род. Силазак из комбајна после целодневног рада исто мора бити упечатљив. Сељаци нит` знају ко је био Шекспир, нити шта је писао, али баја који силази са комбајна за њих је тада попут Јулије на балкону, поздравља их попут Хамлета, док ветар распирује његову масну косу. После тога креће зајебанција између публике и главног глумца, где се савршено топи тај јаз. Сви постају једнаки на сцени, аплауз изостаје, али стисак испуцале руке, са скорелом земљом испод ноктију, сигурно може да се протумачи као највећа награда за добро упућену доскочицу.